„Šta da se radi?” – univerzalno je pitanje svih političkih vremena. Pred Srbijom je samo jedan put u dva koraka:
1) Smena neotitoističke i izdajničke Vučićeve vlasti;
2) Promena kompletnog nedemokratskog i korumpiranog sistema.
Teško je poverovati da još uvek postoje birači koji iskreno veruju da je Aleksandar Vučić patriota i koji mogu glasati za njegovu izbornu listu iz bilo kakvih rodoljubivih razloga. Pre će biti da se radi o ljudima ispranog mozga neviđenom medijskom torturom koja traje 24 sata dnevno, ili o običnim interesdžijama koji imaju lične razloge zašto podržavaju aktuelnu vlast. Za sve one među njima koji su možda ipak spremni da iznova koriste svoj mozak i odlučuju na osnovu činjenica, navešćemo samo dva primera zašto Vučić mora da ode:
1. Briselski sporazum, čijim prihvatanjem 2013. godine je izvršena izdaja KiM, da bismo danas slušali Velikog Prevaranta kako priča da on to nije potpisao, iako je bio glavni pregovarač u tom procesu u Briselu i sapotpisnik sa Ivicom Dačićem, tadašnjim pro-forme premijerom, a stranka na čijem je čelu Vučić bila je i tada kao i danas nosilac vladajuće većine koja je to podržala u Narodnoj skupštini.
2. Rezolucija o genocidu nad srpskim narodom u NDH-a, čijim neusvajanjem u Narodnoj skupštini Srbije do ovih dana je izvršena izdaja čitave srpske istorije i svih postradalih u najvećim i najmonstruoznijim logorima smrti u istoriji čovečanstva. Dok se danas folira i drži prazne marketinške govore u Donjoj Gradini, Veliki Lažov neće da prizna da je najmanje 15 puta vladajuća većina koju predvodi odbila predlog poslaničke grupe Dveri da se ova rezolucija donese u Narodnoj skupštini.
Samo dva ova primera dovoljna su da raskrinkaju o kakvom se lažnom patrioti i lažnom patriotizmu sve vreme radi kada je u pitanju Aleksandar Vučić i sadašnja vlast. Ko za njih glasa – direktno daje glas izdajnicima i izdaji, pa neka još jednom dobro razmisli šta čini.
Do korenitih i suštinskih političkih promena u Srbiji teško je doći bez dve ozbiljne političke konsolidacije: demokratske i nacionalne:
1. Demokratska konsolidacija znači spremnost da se radi zajedno na smeni aktuelne vlasti i izgradnji demokratske države bez obzira na ideološke i sve druge političke razlike među nama. Čak i kad se završi taj najteži posao, treba zadržati zdrave mehanizme demokratskog razgovora i dogovora među različitim političkim opcijama u interesu opšteg dobra. Politički protivnici, vlast i opozicija, ma koliko ratovali između sebe za izbornu pobedu, treba posle toga dostojno da stoje jedni pored drugih u Narodnoj skupštini ili na bilo kojoj važnoj nacionalnoj i državnoj manifestaciji kao slika i putokaz narodnog i državnog jedinstva. Treba na taj način da smanjuju društvene tenzije, a povećavaju društvenu koheziju. Treba da budu i u funkciji političkog prosvećivanja i demokratskog vaspitavanja biračkog naroda.
2. Nacionalna konsolidacija znači bukvalno otimanje suverenističke i nacionalne politike iz ruku pseudopatriotskih prevaranata i foliranata oličenih u Vučiću, Šešelju, Vulinu, Zavetnicima i BIA, posebno BIA koja se od progona svega srpskog iz vremena OZNA i komunističke okupacije nakon lažnog oslobođenja 1944. godine u kontinuitetu više bavi unutrašnjim nego spoljnjim neprijateljem. U tom smislu, rasformirati takvu BIA koja ni posle 80 godina nije srpska već režimska institucija i praviti novu. Takođe, treba napraviti potpuno nove strukture nacionalnog organizovanja sa novim ljudima, jer su skoro sve postojeće kulturne institucije, medijske ustanove i političke stranke kontaminirane ovim lažnim BIA patriotizmom.
Kada pišem na ove teme, ne govorim samo teorijski već i iz sopstvene političke prakse i iskustva. Lično sam čitavu svoju političku karijeru posvetio ovim poslovima demokratske i nacionalne konsolidacije i nisam uspeo. Učestvovao sam u pravljenju Saveza za Srbiju kao jedinog ozbiljnog pokušaja saradnje unutar opozicije bez obzira na ideološke podele među nama, koji je srušen iznutra baš kad je nakon bojkota izbora 2020. godine postigao uspeh u raskrinkavanju aktuelne vlasti. Takođe sam lično inicirao i učestvovao u organizaciji više pokušaja formiranja nacionalnog okupljanja na desnici (2014. sa Vojislavom Koštunicom, 2016. sa Sandom Rašković Ivić, 2022. i 2023. sa svim parlamentarnim patriotskim i opozicionim strankama i najistaknutijim srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima). I uvek bi se nešto isprečilo i u poslednji čas sprečavalo dogovor i dugoročnu saradnju na desnom spektru srpske političke scene, jer bi na taj način očito bila formirana druga najveća politička snaga sa dvocifrenim izbornim rezultatom i velikom perspektivom daljeg rasta, ako bi se pametno i istrajno zajednički radilo. Zato danas autentična desnica ne postoji, a oni koji je glume u službi su BIA i Vučićevog režima. Jedini izuzetak koga se vredi podsetiti jeste saradnja između Dveri i DSS iz vremena kada je na čelu DSS bila gospođa Sanda Rašković Ivić, i kada je zajednički napravljen najozbiljniji Patriotski blok (zajedno sa srpskom intelektulnom elitom), koji nikada ni pre ni posle toga nije bio moguć. Veoma je karakteristično da je DSS odmah nakon tih izbora 2016. smenio Sandu Rašković Ivić uprkos ovom zajedničkom uspehu i ulasku u Narodnu skupštinu, i izabrao Miloša Jovanovića za predsednika, nakon čega više Patriotskog bloka nije bilo.
Da bismo uspeli ne samo u borbi protiv vladajućeg režima već i u budućem preuređenju naše države i demokratije nakon Vučićeve smene, dva krupna problema moraju biti prevaziđena:
1. Predstavnici građanskog i prozapadnog političkog pogleda na svet moraju da shvate i prihvate da bez nacionalnog i suverenističkog biračkog tela i glasnogovornika nema pobede nad aktuelnom vlašću niti formiranja zdrave političke scene posle toga, što važi i za buduću Studentsku izbornu listu. Kao naslednici levičarsko-komunističkog totalitarizma, proizašli iz Titovog šinjela, mnogi građanisti bi i danas da zabrane nacionalno političko delovanje, ali to nije realno. Oni razumniji među njima, koji nisu operisani od nacionalnog osećaja i patriotizma, treba da izvrše potreban uticaj na levu stranu političkog spektra u cilju normalizacije odnosa sa normalnom desnicom u Srbiji.
2. Predstavnici desnog pogleda na politiku moraju da shvate i prihvate da samostalno ne mogu doći na vlast već da u poduhvatu smene izdajničke Vučićeve vlasti, kao i prilikom formiranja nove prelazne Vlade i uređenja državnih institucija, moraju sarađivati sa ideološkim neistomišljenicima sa levice, a tek nakon toga u demokratskoj utakmici prepustiti narodu da odluči kojim putem Srbija treba da ide. Oni koji razumeju šta je demokratija i nisu ograničeni slepim i glupim kafanskim patriotizmom treba da utiču na desnu političku stranu u cilju normalizacije odnosa sa normalnom građanskom levicom u Srbiji.
Najbolji način da dođe do demokratske i nacionalne konsolidacije jeste Studentska izborna lista koja ne samo da jedina može da pobedi aktuelnu vlast već upravo treba da predstavlja inicijatora jednog ovakvog preko potrebnog političkog procesa u Srbiji. Postojeće stranke levice i desnice za to – dokazano – nisu sposobne. Eto još jednog valjanog razloga za podršku Studentskom pokretu.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
