Bile su to lepe, srećne, bezbrižne, jugoslovenske sedamdesete godine. Išlo se u Trst po farmerke, donosile se „longplejke” iz inostranstva, dame su počele da nose „najlonke”, bilo je kafe, benzina, nije bilo nestašica, nije se „stezao kaiš”. Bilo je bezbedno. Išlo se na more. Igrao se kvalitetan fudbal, a klubovi „velike četvorke” Crvena zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk su bili respektabilan protivnik, bilo gde da su igrali.
Nisu jugoslovenski klubovi bili „lokalci”. Oni su već tada bili pravi Evropljani. Nikome na Starom kontinentu nije bilo svejedno kada bi morao da putuje na brdoviti Balkan. Tamo se igrao lep, kvalitetan, maštovit fudbal. Od kada su počeli da se igraju evropski kupovi 1955. godine pa do razdruživanja (1991.) timovi sa prostora SFRJ su pet puta igrali u finalu evropskih kupova (Kup sajamskih gradova, Kup Uefa, Kupa šampiona).
Početkom šezdesetih na scenu su stupile „Matekalove bebe”, čuvena ekipa Partizana koja je kao prvi jugoslovenski i srpski klub zaigrala u finalu tadašnjeg Kupa šampiona. To je bila prva generacija koja nije selektirana po vojnim načelima i generalskim vezama. Mladi, talentovani, veseli igrali su sjajno. Većina igrača je ponikla u klubu.
Kakva je to generacija bila, as do asa, majstor do majstora, legenda do legende. Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Vladica Kovačević, Milan Galić… Zajedno su bili nezaustavljivo fudbalsko čudo. Upornost, vera, znanje, samopuzdanje, zanesenost. Sve na jednom mestu. Ova imena i dan danas izgovaram sa strahopoštovanjem, respektom, divim im se, iako ne navijam za Partizan. Sve reprezentativci.
U sezoni 1965/66. „crno-beli” su ostvarili podvig. Tog 11. maja 1966. Partizan je u Briselu igrao finale Kupa šampiona, a protivnik je bio čuveni Real. „Kraljevski” klub je pobedio 2:1, iako je Partizan golom Vasovića poveo u 54. minutu. Igrali su i igrali se, „vezli” na terenu, ali samo 60 minuta, onda je profesionalizam nadrastao poetiku.
Do tog susreta je naš šampion imao najteži mogući žreb. Prvo je nadigrao šampiona Francuske (Nant 2:0, 2:2), zatim su na red došli Nemci (Verder 3:0, 0:1), Čehe je u revanšu „rasturio” na proste faktore (Sparta 5:0, 1:4), i u polufinalu srušio nadolazeće Engleze sa Bestom, Čarltonom, Louom… (Mančester junajted 2:0, 0:1) koji je naredne godine postao šampion Evrope. Danas bi klinci rekli da su „crno-beli” do finala eliminisali tri prvaka iz „Lige petice” kako su početkom 21. veka nazvali najkvalitetnije evropske lige. U Beogradu su postigli 12, a nisu primili nijedan gol. Lepih golova je bilo za celu rubriku evrogol.
Nestvaran bilans, za ponos i diku, uživanje, prepričavanje, lepu uspomenu. Ubojita navala, granitna odbrana. Zbog tih utakmica se masovno bežalo iz škole, a da je stadion JNA mogao da primi i sto hiljada gledalaca nema ni trunke dileme da bi bio pun kao „oko”. Kako su igrali to su i zaslužili. Držala ih je hrabrost, vera u vlastite mogućnosti, pratilo drugarstvo, ogromno samopouzdanje. Stvarali su magiju. Te utakmice su ostale zapisane kao istorijske. To se ne može platiti.
Utakmica protiv Reala je ostala u sećanju kao kolosalna šansa da se ostvari podvig. Partizan je u Brisel krenuo kao grupa turista, a ne kao veliki tim koji je došao na korak od ostvarenja sna. Mladi, zaneseni, neiskusni nisu izdržali ogroman pritisak. Ispraćaja iz Beograda nije bilo, a nije ni mogao da bude organizovan. Neki igrači su krenuli autobusom, neki avionom, a neki kolima. Menadžeri su ih pratili na svakom koraku i kolektivni duh, koji ih je krasio još od juniorskih dana se raspršio kao mehur od sapunice.
„Većina igrača je te godine navršavala 28 godina i sticala je pravo na odlazak u inostranstvo. Samo je Šole bio malo stariji. U Brisel su skoro svi putovali sa devojkama i suprugama tako da nismo imali šansi u finalu. Menadžeri su nas rasturili još pre početka utakmice”, pričao mi je jednom prilikom legendarni Mustafa Hasanagić u njegovoj „Devetki”. Čuveni Mujo je te sezone blistao zamenivši Milana Galića koji je bio u JNA i igrao je samo finalni meč protiv Reala.
Pali su na pola koraka od cilja.
– Na moje oči je nestala ta generacija i to je jedan od onih trenutaka, onih događaja, koji je ostavio neizbrisiv trag u mom srcu. Ostao sam u Partizanu, ali mi se činilo da to više nije onaj moj klub. I sada ih vidim kako u restoranu, uoči utakmice sede sa raznim ljudima za različitim stolovima, pregovaraju, cenkaju se, na oči rukovodstva, koje se ponašalo kao da je reč o nekom izletu, a ne pripremi za utakmicu života; finalu Kupa šampiona – upamtio je te prelepe dane Milenko Ristić, lekar ekipe, koji je voleo „crno-bele” više od svega.
Jedna fudbalska balada se može ispričati u desetak rečenica posla svega što se te srede 11. maja dešavalo na stadionu „Hejsel” u Briselu. Partizan je 14 minuta bio šampion Evrope. Ekipa se posle Vasovićevog gola povukla. To je bio početak kraja. Amansio i Serena su za šest minuta preokrenuli rezultat i završili priču ko će biti novi šampion Evrope. Ponovila se stara bolest, uvek nam ponestane daha kada treba staviti tačku na trijumf.
U almanasima je ostalo zapisano da su za Partizan igrali: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Vasović, Rašović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Bio sam dete, a upamtio sam kao da su igrali pre dva dana. Malo je bilo ljudi koji su bili tako opštepoznati, voljeni, cenjeni kao oni. Danas su predati zaboravu kao da nikada nisu postojali. Jedanaestog maja, šesdeset godina kasnije, su zaslužili da ih se makar setimo. Pisana sećanja su neophodna da se ne bi zaboravila istina.
Ovakve kao ja podrugljivo nazivaju jugonostalgičarima. Nemam ništa protiv kada je fudbal u pitanju, apsolutno jesam. Te su godine, odlično pamte stariji, bile fudbalski prelepe. Sada je u modi laprdanje i veličanje prosečnosti. Svedoci smo raspadanja svih vrednosti. O genijalcima koji trenutno vode srpski fudbal možda nešto i napišem uskoro. Danas je mnogo čemera i jada, od fudbala ni traga, a tribine prazne.
Milorad Bjelogrlić
