Čim kretanja na sprskoj društvenopolitičkoj sceni dođu do tačke koju mnogi smatraju prelomnom, potegne se pitanje Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, održane u septembru 1987. godine.

To je i sada slučaj, kada naše jugonostalgičarske i nekritički EU orijentisane ekipe, pokušavaju da uzurpiraju Studentski pokret kako bi Srbija konačno ušla u tzv. evroatlantsku „porodicu“ država.

Famozna Osma sednica se od strane podeljenih, ali oko toga složnih tzv. drugosrbijanskih središta uticaja, predstavlja kao neka nova, još u većoj meri mitska, Kosovaka bitka, između snaga „progresa“ i „mraka“, među onima koji su „želeli Srbiju na Zapadu“ i onih koji su je „videli na Istoku“, između „zagovornika demokratije“ i „branilaca boljševičkog totalitarizma“. Koješta!

U pitanju je bio klasičan obračun dve konfederacije, pre nego dve frakcije (bilo ih je više a grupisale su se u skladu sa trenutnim interesom), komunističkih moćnika, koji su se borili za vlast a ne oko toga da li bi Srbija trebalo da krene demokratskim putem. To svakako tada nije bilo na umu ni Ivanu Stamboliću, niti Dragiši Pavloviću, sa kojima se Milošević razračunavao.

Ne treba zaboraviti da titoistički režim u Srbiji, u kome su glavnu reč imale navodne leve „demokrate“ koje je Slobodan razvlastio, pre Osme sednice deluje represivno, krajnje nedemokratski. A i kako bi drugačije mogla da se ponašaju politička deca okorelog crvenog diktatora i masovnog ubice J. B. Tita?

Tokom 80-ih godina i te kako se intenzivno prate, na razne načine sputavaju pa i progone, slobodoumni ljudi (i to ne samo naglašeni neprijatelji režima), drastično se ograničava mogućnost izražavanja, brutalno se napada svaka pojava u kulturi, nauci i bilo kojoj drugoj sferi ako nije bila doktrinarno na lini partije.

Politička ubistva pojedinih emigranata koja je vršila Državna bezbednost sa kriminalcima koji su u inostranstvu radili za nju, prebijanja u Srbiji „običnih“ ljudi od strane policije samo zbog ispričanog političkog vica ili hapšenja te osude tzv. disidenata, tek  su krvavi šlag na poznokomunističkoj otrovnoj torti.

Dovoljno je u tom kontekstu setiti se „Slučaja šestorice“. Radilo se o staljinističkom hapšenju (1984) i osudi (1985) grupe intelektualaca, zbog krajnje akademske kritike na račun tadašnje sistema. Da ne zaboravimo, to se dešavalo koju godinu pre pomenute Osme sednice, dok su Srbiju umnogome još vodili, kao, „progresivni“ komunisti.

Ostaje samo da se u vezi sa takvim tvrdnjama o njima ponovi jedna jedina reč: budalaštine!

Komunistički totalitarci, kao i sve druge autokrate, u odnosu na građanska prava i slobode su manje-više isti. Radi se o mračnjacima. Sukob Miloševića i Stambolića posmatrati kao borbu oko toga da li će Srbija krenuti putem demokratije ili ostati na komunističkom koloseku, jednako ima smisla kao i analizirati obračun gangstera Al Kaponea i Džordža Morana iz 1929. godine, kao oružano razrešavanje dileme da li bi mafija trebalo da se bavi kriminalnim ili humanitarnim radom.

Ko bi tako nešto ozbiljno ustvrdio a da nije baš marginalac koga niko ozbiljno ne shvata, bio bi zreo za psihijatrijsko posmatranje, i oko toga bi postojao društveni konsenzus. No, pošto stoji ona izreka da kada interesi viču, istina (makar bila i nedvosmislena) na može se čuti, kod nas prolazi priča da su jedni boljševički vlastodršci bili, navodno, za demokratiju a drugi nisu.

Stvar je u tome što je deo titoista iz kruga koji je počistio njihov nekadašnji drug Milošević, posle pada sa vlasti i globalnog sunovrata tzv. real-socijalizma, našao novi posao preko CIA i drugih zapadnih službi, koje su u novonastalim geopolitičkim okolnostima organizovale svoj propagandi, antisrpski aparat. Tim novopečenim evroatlantskim glasnogovornicima, a dojučerašnjim crvenim čvrstorukašima, bila je potrebna laž o demokratskom pedigreu. Zato je priča o Osmoj sednici toliko iskrivljena i napumpana, te je naslednici pomenutih i dalje zalivaju!

Niti su Stambolić – to je važno neprestano imati na umu – i oni koji su se našli sa njim na uslovno rečenoj istoj strani fronta, bili moderni levičari demokratskog tipa, niti je Milošević sa svojom „vojskom“ bio privržen preporodu Srpstva. Sve to su u toj fazi bili puki titoisti koji su se borili za vlast, a kasnije su ih putevi, pre svega pragmatično u svrhu sticanja moći i resursa, odveli na razne (geo)političke i nacionalne strane.

Milošević je (što mu bar malo ide u prilog), doduše na nakaradan način, bez radikalnog odricanja koje je bilo neophodno, počeo da preispituje antisrpsko titoističko nasleđe, ali i da brani neki vid već istrulelog socijalizma (što mu pada na dušu i zbog globalne štete koju nam je posle pada Berlinskog zida napravio). Njegovi oponenti iz 1987. godine, ili bar deo njih, iz titoističkog antisrpskog šinjela uskočili su u NATO varijantu istog (što je, razume se, za nas zlo), te su počeli da govore o liberalnoj demokratiji (što je samo po sebi OK). Ali svi oni su sa srpskog stanovišta suštinski negativci!

Oni koji se i dalje bore za nacionalno i demokratsko oslobođenje Srbije, toga moraju da budu svesni, a ne da od Miloševića prave srpskog nacionalistu što on nažalost nije bio. Dok oni koji žele – ideološki ili zato što u tome nalaze svoj lični interes – zaokruživanje evroatlantske okupacije Srbije (sa stavljanjem tačke na j, u vezi sa otmicom Kosova i Metohije, što uz to neizostavno ide), nužno nastavljaju da kukaju zbog „poraza“ srpske „leve demokratije“ na Osmoj sednici 1987. godine. To im je sudbina i od nje ne mogu da pobegnu!

Tako nam Dragan Bjelogrlić, jedan od uticajnijih predstavnika evroatlantske inicijative ProGlas, ovih dana poručuje da je Milošević najodgovorniji za naš sunovrat. Nije! U moru odgovornih, najkrivlji, bukvalno do tih razmera da za nas oličava epsko zlo, bio je austrougarski kaplar i boljševički maršal, okoreli srbožder J. B. Tito. On je naše nacionalno telo nepovratno osakatio a umove nemalog dela Srba do te mere pomutio da suštinski više nisu pripadnici našeg naroda i kada formalno smatraju da mu i dalje pripadaju.

Protiv njihovog pogubnom uticaja moramo se demokratski boriti unutar Srbije, koliko i svim realnim sredstvima protiv neprijateljskih geopolitičkih faktora, bliže i dalje oko nje, ako želimo nacionalno da opstanemo!  

Dragomir Anđelković