Prošlo je već 12 punih godina od mog čuvenog gostovanja na jutarnjem programu RTS, posle čega moj život više nije bio isti. Progon, diskreditacija, pretnje, osporavanje, gubitak osnovnih ljudskih prava, uklanjanje sa spiska postojanja, ukidanje mogućnosti da bilo gde, bilo šta radim, prozivke i optužbe za ono što nisam rekao ili napisao, satiranje svake nade, robijanje bez presude, zatvaranje u bezizlazu, suočavanje sa patnjom mojih najbližih i svih onih koji me poštuju i vole zbog mog statusa… I još mnogo toga, a sve zbog onoga što sam tada izgovorio javno, dovodeći Vučićev način vladanja u pitanje i izrazivši bojazan da će se pretvoriti upravo u ono čega smo svi sada svedoci. Nažalost, i taoci.
Prošlo je 12 godina, ne bilo čijeg života, već mog jednog jedinog. Kako opstati, a ne nestati, na koji način funkcionisati, a ne poniziti se, kako se suzdržati da na ogromnu učinjenu nepravdu ne uzvratiti istom ili sličnom merom, nastaviti započetu i nametnutu borbu ili jednostavno dići ruke od svega… Mnogo je situacija kad ostanete zapitani, ima li ovome kraja, kad će konačno osvanuti dan da i meni svane na pravi način, hoću li uspeti da dočekam taj dan i da li će mi to uopšte biti više važno, posle toliko godina provedenih u paklu zbog nepristajanja na ono našta je velika većina pristala. Jer, za ovih 12 godina neki drugi ljudi su gradili svoje karijere, menjali mišljenja na dnevnom nivou, okretali se uvek onako kako vetar duva, stekli imovinu i priznanja i živeli svoje živote onako kako im odgovara, ne misleći mnogo na one koji su ozbiljno postradali. Od režima koji je njima sve dao, a drugima, poput mene, sve uzeo. Cena nepristajanja u ovako sklepanim režimima je stravična, i nikome ne bi savetovao, ni najcrnjim neprijateljima, a kamoli prijateljima, da je primene i plate. Posledice su užasne. A najstrašnije od svega što se, na kraju, osetite kao najobičnija budala, i zapitate zar je vredno svoj život toliko uništiti da bi gledali nezaslužene kako se bogato kinđure, šljam sa dna kace koji diktira i objašnjava šta je pravilno, ljude sa kupljenim diplomama, bez znanja, savesti i svesti, kako sa svojim „šefom“ svakog dana obezvređuju logiku i sve ono što ima vezu sa vrednostima i normalnim životom… Borba za istinu u državi gde su naprednjaci legalizovali laž i nasilje svake vrste često deluje kao nemoguća misija.
Mnogi mi ljudi ovih dana postavljaju isto pitanje, kako sam uspeo da izdržim sve te godine. Može li se uopšte preživeti takva vrsta životnog pakla, a da ne popustite ni za pedalj od onoga ušta verujete i mislite da bi tako trebalo da bude. Moji odgovori se uglavnom sastoje iz onoga „ne znam ni sam“ ili „i ja se pitam sve vreme kako sam izdržao“, „teško mi je i da poverujem koliko je godina prošlo, a sve je gore“…
Suštinski nema dobrih odgovora na ono što mi se dešava posle tog gostovanja na Javnom servisu. Jednostavno, nisao umeo, ni mogao drugačije. Tako sam vaspitan, to je odraz mog karaktera i vertikale vrednosti na kojima mislim da bi trebalo da počiva život svakog normalnog i poštenog čoveka. Naravno, uverio sam se mnogo puta da to i nije baš tako i da postoji ozbiljan nesklad između mojih stavova i shvatanja i onoga što jedan ogroman broj ljudi propoveda, a drugi ih ćuteći slede.
Taj, nazovimo najblaže nesklad je i doveo do toga da jedina televizija na kojoj još mogu gostovati je KTV iz Zrenjanina. Uz nekoliko podkasta gde me redovno pozivaju, to bi bilo sve. Pišem kolumne za sajt „Bez cenzure.rs“, poput ove, svake subote, već 18 meseci, bez žute banke nadoknade. Niko živ ne može da poveruje u to. Kao da je u pitanju takmičenje ko će duže izdržati, Danijel Radić kao vlasnik u svojoj istrajnosti da ne plaća ili ja u svojoj čudesnoj upornosti da jednom nedeljno isporučujem ono što mnogi žele da pročitaju, bez ikakve nadoknade.
U svakom slučaju, hvala KTV što me povremeno poziva u svoje emisije gde mogu da kažem ono što mislim, i što subotom okače moju kolumnu na vidno mesto. To je, nažalost, ostala još jedina moja veza sa novinarstvom u koje sam uplovio davno, praktično kao tinejdžer.
Ne znam zaista koliko ću još moći ovako. Previše je prošlo godina. Premnogo je bilo bola i stradanja. Mnogih neprospavanih noći. Stalne strepnje.
Kad vidite da sa svim svojim znanjima i zvanjima, koja nisu mala, naprotiv, nikome i nigde niste potrebni, onda se s pravom zapitate čemu sve ovo?
Samo jedan odgovor imam. Ne umem i ne mogu drugačije. Zbog sebe, ali i velikog broja ljudi koji mi svakodnevno priliaze na ulici ili pišu, dajući mi podršku za sve što činim i shvatajući razmere moje žrtve, sam praktično i izdržao. Upoznao sam divne ljude koje sigurno nikad ne bi sreo da nije bilo svog tog mog stradanja. To što sam određenim osobama postao neka vrsta svetla u tunelu dovoljno je za jedan uspešan život. Možda čak i previše.
Srđan Škoro
