Прошло је већ 12 пуних година од мог чувеног гостовања на јутарњем програму РТС, после чега мој живот више није био исти. Прогон, дискредитација, претње, оспоравање, губитак основних људских права, уклањање са списка постојања, укидање могућности да било где, било шта радим, прозивке и оптужбе за оно што нисам рекао или написао, сатирање сваке наде, робијање без пресуде, затварање у безизлазу, суочавање са патњом мојих најближих и свих оних који ме поштују и воле због мог статуса… И још много тога, а све због онога што сам тада изговорио јавно, доводећи Вучићев начин владања у питање и изразивши бојазан да ће се претворити управо у оно чега смо сви сада сведоци. Нажалост, и таоци.
Прошло је 12 година, не било чијег живота, већ мог једног јединог. Како опстати, а не нестати, на који начин функционисати, а не понизити се, како се суздржати да на огромну учињену неправду не узвратити истом или сличном мером, наставити започету и наметнуту борбу или једноставно дићи руке од свега… Много је ситуација кад останете запитани, има ли овоме краја, кад ће коначно осванути дан да и мени сване на прави начин, хоћу ли успети да дочекам тај дан и да ли ће ми то уопште бити више важно, после толико година проведених у паклу због непристајања на оно нашта је велика већина пристала. Јер, за ових 12 година неки други људи су градили своје каријере, мењали мишљења на дневном нивоу, окретали се увек онако како ветар дува, стекли имовину и признања и живели своје животе онако како им одговара, не мислећи много на оне који су озбиљно пострадали. Од режима који је њима све дао, а другима, попут мене, све узео. Цена непристајања у овако склепаним режимима је стравична, и никоме не би саветовао, ни најцрњим непријатељима, а камоли пријатељима, да је примене и плате. Последице су ужасне. А најстрашније од свега што се, на крају, осетите као најобичнија будала, и запитате зар је вредно свој живот толико уништити да би гледали незаслужене како се богато кинђуре, шљам са дна каце који диктира и објашњава шта је правилно, људе са купљеним дипломама, без знања, савести и свести, како са својим „шефом“ сваког дана обезвређују логику и све оно што има везу са вредностима и нормалним животом… Борба за истину у држави где су напредњаци легализовали лаж и насиље сваке врсте често делује као немогућа мисија.
Многи ми људи ових дана постављају исто питање, како сам успео да издржим све те године. Може ли се уопште преживети таква врста животног пакла, а да не попустите ни за педаљ од онога ушта верујете и мислите да би тако требало да буде. Моји одговори се углавном састоје из онога „не знам ни сам“ или „и ја се питам све време како сам издржао“, „тешко ми је и да поверујем колико је година прошло, а све је горе“…
Суштински нема добрих одговора на оно што ми се дешава после тог гостовања на Јавном сервису. Једноставно, нисао умео, ни могао другачије. Тако сам васпитан, то је одраз мог карактера и вертикале вредности на којима мислим да би требало да почива живот сваког нормалног и поштеног човека. Наравно, уверио сам се много пута да то и није баш тако и да постоји озбиљан несклад између мојих ставова и схватања и онога што један огроман број људи проповеда, а други их ћутећи следе.
Тај, назовимо најблаже несклад је и довео до тога да једина телевизија на којој још могу гостовати је КТВ из Зрењанина. Уз неколико подкаста где ме редовно позивају, то би било све. Пишем колумне за сајт „Без цензуре.рс“, попут ове, сваке суботе, већ 18 месеци, без жуте банке надокнаде. Нико жив не може да поверује у то. Као да је у питању такмичење ко ће дуже издржати, Данијел Радић као власник у својој истрајности да не плаћа или ја у својој чудесној упорности да једном недељно испоручујем оно што многи желе да прочитају, без икакве надокнаде.
У сваком случају, хвала КТВ што ме повремено позива у своје емисије где могу да кажем оно што мислим, и што суботом окаче моју колумну на видно место. То је, нажалост, остала још једина моја веза са новинарством у које сам упловио давно, практично као тинејџер.
Не знам заиста колико ћу још моћи овако. Превише је прошло година. Премного је било бола и страдања. Многих непроспаваних ноћи. Сталне стрепње.
Кад видите да са свим својим знањима и звањима, која нису мала, напротив, никоме и нигде нисте потребни, онда се с правом запитате чему све ово?
Само један одговор имам. Не умем и не могу другачије. Због себе, али и великог броја људи који ми свакодневно прилиазе на улици или пишу, дајући ми подршку за све што чиним и схватајући размере моје жртве, сам практично и издржао. Упознао сам дивне људе које сигурно никад не би срео да није било свог тог мог страдања. То што сам одређеним особама постао нека врста светла у тунелу довољно је за један успешан живот. Можда чак и превише.
Срђан Шкоро
