Viktor Orban je 1990. godine započeo profesionalnu političku karijeru kao „sorševac“. U geopolitičkoj sferi zalagao se za evroatlantizam podvučen (polu)rosofobijom; u domenu unutrašnje politike bio je, makar nominalno, na naglašeno „liberalnim“ pozicijama.

Da li iz pragmatizma – kako bi se razlikovao od tada preovlađujućih soroševaca na mađarskoj političkoj sceni i narodu koji je u mnogome imao drugačija očekivanja nego zagovornici LGBT i sličnih agendi, ponudio ono što želi te tako povećao sebi šansu da dođe na vlast – ili usled iskrene razočarenosti u ono što će uskoro javno oceniti kao štetni antinacionalni i antitradicionalni kurs, promenio je ideološki okvir pred kraj 20. veka.

To se nije desilo radikalno već evolutivno, pa je u svom prvom premijerskom mandatu 1998-2002. bio na pozicijama, kako se to kaže, desnog centra, od ekonomske politike do postepenog vraćanja nacionalnim vrednostima. Zato je tokom drugog a dugog razdoblja svoje vladavine, od 2010. do 2026, intenzivno krenuo suverenističkim i nacionalnim kursem.

Aleksandar Vučić je imao suprotan razvojni put. Političku karijeru započinje 1993. godine kao izraziti nacionalista. To je nominalno i ostao do 2008. godine, kada postaje tj. „reformisani radikal“, odnosno naprednjak. Od tada (a verovatno tajno i pre toga) povezuje se sa zapadnim i izraelskim službama, porodicom Soroš, kartelima zainteresovanim za unapređenje političkih veza te spremnih da investiraju u one koji se bore da dođu na vlast a deluju im perspektivno.

Pokazalo se da pomenuti faktori koji su igrali na njega, nisu pogrešili. Kao deo SNS ekipe Alek se penje na vrh srpske državne piramide 2012. Onda vlast ubrzano koncentriše u svojim rukama, marginalizujući konkurente iz redova naprednjačkog „bratstva“, od tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića pa naniže. Već paralelno sa tim počinje da isporučuje ono što je obećao kao kompenzaciju za podršku koju je dobio.

U narednom periodu, iako ne preko noći, Vučić i Orban uspostavljaju blisku saradnju. Kako je to bilo moguće? Šta je spojilo bivšeg soroševca koji je postao nacionalista, sa eks nacionalistom a novopečenim soroševcem, spremnim da prodaje državne interese?

Odgovor je prost: politički i lični utilitarizam.

Vučić se i dalje pretvarao (što retorički i dalje čini bez obzira na počinjena veleizdajnička nedela) da je patriota, jer samo tako je mogao da prevari većinsku, nacionalno orijentisanu Srbiju. Anacionalni „žuti“ nisu mogli da predaju sever Kosova okupatorima jer nisu imali patriotski kredibilitet. Alek je imao kapacitet da to uradi jer je u očima mnogih bio „prikriveni“ nacionalista (kao vara Zapad dok se pravi da sa njim šuruje).

Da bi odrađivao posao koji je NATO silama bio najvažniji, a to je „legalizacija“ njihovog višeslojnog gaženja međunarodnog prava (u koje se Brisel i dalje licemerno kune) –agresije iz 1999. godine i potom višefazne otmice Kosova tj. dela suverene države – tolerisano mu je da se pozerski pravi da je rusofil i suverenista. Valjda, po principu „da se Vlasi ne sete“, dozvoljen mu je sterilni „ura patriotizam“.  

Bez obzira što je Alek bez Kosova trula „nacionalna“ jabuka, Obranu je odgovaralo da sa njim razvija saradnju. U okruženju, sa izuzetkom Roberta Fica od 2012. do 2018. i ponovo od 2023, i nije imao baš mnogo relevantnih suverenističkih partnera. Otuda, i Vučić – koji je od svojih geopolitičkih mentora, dok ne završi kosovski zadatak, dobio manevarski prostor da se pretvara da je nacionalista i partner Moskve, odnosno Pekinga – Orbanu je bio koristan saradnik. Na to su se nadovezali i razni unosni sumnjivi poslovi kojima je Alek izrazito sklon, a ni Viktor na njih nije gadljiv.

Toliko o stubovima višegodišnje „ljubavi“ aktuelnog srpskog predsednika i odlazećeg mađarskog premijera. Sada je vreme da eksplicitno kažem ono šta je suština ovog teksta: neosnovana su radovanja onih koji misle da Orbanov poraz sam po sebi trasira put za Vučićev slom!

Vučić nije isto što i Obran i to dobro znaju oni koji su rušili poslednjeg. To je nedavno i otvoreno rekao poljski ministar zadužen za obaveštajne službe, Tomaš Šemonjak, koji je odbio da u isti koš stavi srpskog predsednika i tadašnjeg mađarskog premijera, jer prvi nije uistinu saveznik Rusije (i što je mnogo gore od toga, nije ni patriota svoje zemlje) a drugi jeste. Kada političar koji je naglašeno na evroatlantskim i rusofobnim pozicijama to kaže, stvari su jasne!

Aleksandar bez Kosova je soroševski trojanski konj pa nema razloga da se brine da će na njega stvarno udariti ozbiljni igrači koji su uporno radili protiv Orbana (to će činiti samo neupućena EU boranija). Još nije obavio sve poverene zadatke – malo što i sam tajno koči svoj posao da ne bi skratio rok trajanja, delom jer se stvarno boji da ga ne provale i dalje verni patriotski birači – od zaokruživanja priznanja Kosova do unapređenja odnosa sa NATO po švedskom modelu pre zvaničnog učlanjenja  te zemlje u navedeni pakt (već pre toga je operativno skoro pa bila njegov deo, što je plan za Srbiju).

Neshvatljivo je da to ne razume nemali deo srpske patriotske javnosti te se olako raduje Orbanovom porazu zato što je bio u dobrim odnosima sa Vučićem (drugačije stoje stvari za medijskom, političkom i NVO anti-Srbijom, koja logično postupa tj. kroz mržnju prema pomenutom mađarskom premijeru ispoljava svoju univerzalnu odbojnost prema svemu nacionalnom).

Ljudi, to je obična politička mimikrija, zar stvarno mislite da je Alek bez Kosova suverenista i nacionalista? I da su on i Obran iskreno drugovali? Nije tako.  Vučić je, ponavljam to, soroševski veleizdajnik sa dna kace, i brzo će dobiti pojas za spašavanje od svojih inostranih gospodara. Malo će reda radi da se prepucava sa Peterom Madžarom, i onda nikom ništa. Putuj Srbijo u propast na čelu sa Acom Anti-Srbinom!

Evroatlantska forsirana akcija rušenja Viktora, neće biti prepakovana i nastavljena protiv Aleka. On je i dalje koristan sluga, samo geopolitički položaj Srbije postaje još teži, štaviše mnogo teži, a Vučić dobija nove izgovore za činjenje po nas štetočinskih nacionalnih ustupaka. To je bolna realnost i tome nacionalna Srbija mora da bude spremna da se uporno, mnogo ozbiljnije nego do sada, suprotstavlja, a ne da se sumanuto raduje onome što joj pogoršava položaj.

U meri u kojoj se anti-Srbija veseli zbog Orbanovog poraza, mi moramo da se mobilišemo jer će bitka brzo biti intenzivirana, ali ne tzv. zapadnih „liberala“ i „demokrata“ protiv Vučića, već udruženih domaćih i stranih soreoševaca i evroatlantista protiv srpskog naroda. Pri tome su „naši“ idejni sledbenici Đerđa Soroša organizovani u više kolona, od one vladajuće do raznih opozicionih, kako otvorenih tako i sakrivenih iza skoro pa uzurpiranog studentskog pokreta (što je posebno opasno)!

Cilj im je da uz pomoć Vučića i njegovih projektovanih „oponenata“ evroatlantskog usmerenja, okončaju okupaciju Srbije te njen narod pretvore u NATO topovsko meso protiv Rusije, dok bi uporedo bila zacementirana otmica Kosova i centralizovana Bosna i Hercegovina na uštrb prava Republike Srpske! Da li ćemo to dozvoliti?

Dragomir Anđelković