Postoje u nama neke neprevodive dubine, „Provincijalka”

Đorđe Balašević spada u onu vrstu društvenih fenomena oko kojih se Srbi dele: ili ga ludo vole ili ga strasno odbacuju. Jedni u njemu vide obožavanog pesničkog genija, a drugi trulog jugonostalgičara. Jedni slave svaku njegovu napisanu pesničku reč, a drugi pljuju njegovo dodvoravanje bivšoj jugoslovenskoj braći. Svakako, to je Đorđe Balašević unapred predvideo: „Mudrovaće Badavani kad me nema da se branim /Kleće se u pretpostavke kljuckajući kao čavke/Moje loše prepričane reči” („Uspavanka za dečaka”). Ali, nasuprot tome, niko ga nikada ne može izbaciti iz istorije srpske književnosti 20. veka. Zato, pustimo veštačke, netačne i pomalo šizofrenične podele. Balašević je mnogo složeniji od toga. I nije stvar u tome da ga branimo od bilo kakvog preterivanja i falsifikovanja, već da ga upoznamo kao jedinstvenu ličnost – i to baš srpsko-slovensku. U tom smislu napisali smo koju reč o dve tabu teme: rodoljublju Đorđa Balaševića i hrišćanskim motivima u njegovoj poeziji, koje su – uostalom – nerazdvojne.

Balaševićev patriotizam nije od onog na koji smo navikli, on je orginalan kao i njegova poezija. Ako izuzmemo prigodnu političku poeziju, poput „Računajte na nas”, „Geda gluperda”, „Devedesete”, „Putuj Evropo”, „Plava balada”, „Živeti slobodno” ili „Dno dna”, koja predstavlja „danak u pesmama” političkom vremenu u kome je živeo, Balašević je napisao jedan biser patriotske poezije i jednu od najlepših pesama – uz „Kosovske božure” JU grupe (1972) – posvećenu Kosovu i Metohiji u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji, a to je balada „Ne lomite mi bagrenje”. Ova upozoravajuća pesma napisana je na vreme, još 1986. godine, a povodom organizovanog dolaska Srba sa KiM u Beograd da iznesu široj javnosti svoje teško tadašnje stanje u južnoj pokrajini i inspirisana je upravo nasiljem koje Albanci još od tada vrše nad Srbima na KiM – u kontinuitetu već 40 godina.

Generalno, najveći Balaševićev patriotizam je zapravo njegova pesnička umetnost koju je ostavio na ponos našeg naroda da se sluša širom Balkana kao prvorazredna balkanska, a naša muzika, sa našom srpsko-slovenskom dušom („moja prosta duša slovenska” iz pesme „Slovenska”). Ali, šta znaju „primitivci, lude i psihopate” („Putuj, Evropo”)! Ova poezija nije jugoslovenska već upravo srpska i crkvenoslovenska, o čemu najbolje svedoče hrišćanski motivi u njegovim pesmama.

Za ovu analizu koristili smo njegove izabrane pesme u zbirci „Dodir svile” (Balbelo, Novi Sad, 2022). Ovaj izbor sadrži 181 Balaševićevu pesmu. Od uvodnog ispovednog poetskog pisma, u kome se – između ostalih – pominju Sveti Đorđe i Sveti Marko, kreću da se nižu hrišćanski motivi u njegovoj poeziji: brojanica („Bože, Bože”), Vrbice zvon („Drvena pesma”), Nikoljdanski vetar („Oltar”), Milost Božija, Strašni Sud, Apostol („Uvek te đavo nađe lakše nego ja”), crkveno zvono („Sugar rap”), Bogorodica („Živeti slobodno”), manastir („Olivera”), Badnje veče u istoimenoj pesmi, crkva („Dođoška”, „Devedesete”, „Ne volim januar”, „Poslednja nevesta”, „Marim ja”), kandilo („Megdan”), ikona („Anđela”, „Ilona”, „Eleonora”, „Svadbarskim sokakom”), zvona Božića („Mala vidra s Begeja”), krst („Crni labud”), Sveti Luka („Jednom”), sveća svečarska, sveća slavska („Portret mog života”, „Branislava”), Arhanđel s mačem („Dok gori nebo nad Novim Sadom”), Bogojavljenska noć („Eleonora”), Juda („Budi tu kad padne sneg”), slika našeg sveca („Neki novi klinci”), freska („Starim”), sveštenik, psalm, Ravanica („Nevena”), Sveti Jovan („Kad odem”), Božić („Stari laloški vals”, „Salaš ni na nebu ni na zemlji”), Božje zapovesti („Salaš ni na nebu ni na zemlji”), Raj, dveri („Rođendanska”)… To je 30 različitih hrišćanskih motiva.

Često se u Balaševićevoj poeziji nađu (mali) anđeli, ali još češće (mali) đavoli („Citron pesma”). „Vrag” je možda i najprisutniji hrišćanski motiv, ali nije onako strašan kao kod „Zabranjenog pušenja” u pesmi „Dok čekah sabah sa šejtanom” (izuzev u potresnoj „Ćaletovoj pesmi” u kojoj se ozbiljno rve sa njim). Nije, dakle, u pitanju nepomjanik, više je to neki vojvođanski pesnički šeretski vrag koji najčešće oličava sudbinu. Pominje se najmanje 40 puta u ovom izboru pesama: „đavo je kredom upisao bod” („Balkanski tango”), „A preda mnom put za Dovraga”, „Vrag je drum prespojio” („Bože, Bože”), „Al đavo gleda da njemu bude fino” („Maliganska”), „Uvek te đavo nađe lakše nego ja” iz istoimene pesme, „Kažu da ste samom vragu ravni” („Vi ste jedan običan miš”), „Gone me ko da sam vražji vrag” („Šansona”), „Što sam joj, kog vraga, dao belu ružu samoniklu” („Stih na asfaltu”), „Đavo prste u farbu umače” („Portret mog života”), „Tu su paragrafi pa zagrabi nek isto je i đavolu i đakonu” („Ne lomite mi bagrenje”), „Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo” („Živeti slobodno”), „To smo smislili vrag i ja” („Poluuspavanka”), „Nek je đavo nađe” („Olelole”), „Držimo palčeve vrag i ja” („Anđela”), „vuko vraga za rep” („Crni labud”), „vrag neka natera” („Queen in Wien”), „da l dušu prodaješ vragu” („Baronov bal”), „u njoj neki đavo klija” („Opatica”), „Sam je crni đavo poturio note muzici”, „dušu svoju đavolu je prodo” („Priča o Vasi Ladačkom”), „Đavo je tu da me tera, ja sam tu da ne pretera” („Kere varošanke”), „vrag ume Boga spopasti” („Berba 59”), „bio je pravi đavo” („Pesma o jednom petlu”), „Dok iznad Novog Sada Đavo pali svoja kandila” („Dok gori nebo nad Novim Sadom”), „Kad đavo precepi špil” („Eleonora”), „pod njime đavo drema”, „đavo mi je kriv”, „to đavo vino traži”, „to đavo mesto traži”, „to đavo pesmu traži” („Ćaletova pesma”), „đavo ga nosi” („Čovek za koga se udala Buba Erdeljan”), „u vražjeg vraga” („Čovek sa mesecom u očima”), „Kad me đavo isprati glavnim sokakom” („Kad odem”), „Naložte Vragovi, furune pakla („Stari laloški vals”), „I vraga ću ubediti da se mane zla”, „Po licu nam vrag našara svoj trag” („Rođendanska”)…

Bog se pominje u 30 pesama, od toga u četiri i u naslovu: „Bože, Bože”, „Portret mog života”, „Šansona”, „Lađarska serenata”, „Soliter”, „O, Bože”, „Čuvaj mi, Bože, Novi Sad”, „Olelole”, „Provincijalka”, „Ja vas, kanda, znam?”, „Još jedna pesma o prvoj ljubavi”, „Miholjsko leto”, „Otilia”, „Zločin i kazna”, „Sačuvaj me, Bože, njene ljubavi”, „LJubav ne pobeđuje”, „Sevdalinka”, „Poslednja nevesta”, „Svadbarskim sokakom”, „Hej, lega, sretneš li je kad?”, „Marim ja”, „Čovek sa mesecom u očima”, „Mrtvi”, „Nevena”, „Kad odem”, „Stari laloški vals”, „Salaš ni na nebu ni na zemlji”, „Rođendanska”… Posebno bih istakao ispovedne stihove: „Svako nosi u sebi nekog svog malog Boga/ Kom se potajno moli” iz pesme „Ostaje mi to što se volimo”. Najznačajniju i istovremeno najmisteriozniju religioznu strofu napisaće u svojoj – po mom ličnom uverenju – najlepšoj pesmi „Uspavanka za dečaka”, koja je njegovo pesničko zaveštanje:

„Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke…/
Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke /
Znam da sanjaš vaskrsenje, jednu siluetu plahu/
Ti si tamo bio – u mom dahu… ”.

Balašević najčešće koristi hrišćanske motive koje crpi iz porodične riznice iz detinjstva (proslavljanje Božića, Bogojavljenja, Vaskrsa, krsne slave Jovanjdana…, uprkos komunističkom bezbožništu ili komunističkoj religiji toga vremena): „A ja sam dolazio sa nekog mesta … gde su svi pevali Roždestvo Tvoje” (Božićni tropar, „Ne volim januar”). Duboko verujem da su njegovu dušu na Nebeskom Salašu sačekali njegovi preci „hlebotvorci, čestit soj” („Nevernik”), na čelu sa njegovim pobožnim dedom, koji „već dugo ore nebeske njive” i bakom koja je u teška vremena čuvala ikonu krsne slave („sliku našeg sveca”, „Neki novi klinci”). Balašević lično svedoči o tim pesničkim uticajima: „Ostale su neke lepe uspomene, i puno fresaka i puno lepih datuma sa crvenim slovima u onom malom kalendaru”. Hrišćanske motive Balašević koristi kao lepe pesničke ukrase, nesumnjivo dragocenije za jednog pesnika od prozaične i dosadne socijalističke realnosti, i to u vremenu „kada Bog nije bio baš u modi u ovim krajevima”. O tome najbolje svedoči pesma „Lepa protina kći” iz 1982. godine, o čijem će nastanku Balašević na jednom koncertu ostaviti onaj njemu svojstven lucidni komentar, pojašnjavajući šta će pravoslavni sveštenik u naslovu pesme: „Nikako ne bi valjalo da sam napisao, recimo, pesmu Lepa kći šefa kancelarije mesne zajednice”.

„Lajte kere varošanke”, poručio je veliki pesnik svima onima koji su „stari ordinarni šibicari, prevaranti zlatousti, lezilebi jedni pusti”, koji kao da su se sastali „na tajnoj večeri sa Judom” („Budi tu kad padne sneg”), pa moraju da oskrnave sve što vredi. U vremenu „ministara nadobudnih i nastranih” („Kere varošanke”) i „sile hulja i lopova” („Aco-braco”), kada pravo pred kamere puste „šizove i nervne bolesnike” dok se intelektualci prodaju „za špricer i kavurmu” („Namćor”), Balaševićeva poezija predstavlja pesnički molitvenik „pred crkvom pravih vrednosti” („Devedesete”) i „veliki uskrs duha” („Plava balada”). I to ne samo u njegovom vremenu već ostaje za sva vremena, jer pesnička lepota protine kćeri ne prolazi, kao što veliki pesnici ne umiru: „Al moja se zvezda još nije ni makla/ Bog nad njom stražari” („Stari laloški vals”).

Sve ovo pišemo zbog običnog i prostosrdačnog naroda srpskog kome će pričati „jednom, možda kako sam ja bio štošta” („Uspavanka za dečaka”). Ko će i šta će pričati – opevao je Balašević unapred: „Pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli/Šta sam za njih neg ukleta šajka/Tvrdiće, sa zlobnim sjajem, da sam drhtao pred zmajem/Videli su oni iz prikrajka…/ Pričaće ti jednom svašta, boljima se teško prašta” („Uspavanka za dečaka”).

Otišao je pre nego što je završio portret svog života: „Jedne noći ko ova, znaće Bog,/ Doslikaću portre života svog” („Portret mog života”), ali to ne znači da neće nastaviti da peva na jednom mnogo boljem mestu. Onome ko je napisao da „Neko to od gore vidi sve (…), postavi na svoje mesto svako dobro, zlo još pre…” („Neko to od gore vidi sve”) – Bog da prosti dušu srpsko-slovensku, a „Raj da odškrine dveri čuvene” („Rođendanska”). A njegovoj porodici i svim njegovim sledbenicima, koji nose „to breme posebnosti” („Uspavanka za dečaka”), ostavio je za utehu i motivaciju one čuvene očinske stihove: „Ti si bio svugde u mom svemu”.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri