I bi večiti košarkaški derbi Crvene zvezde i Partizana. Pobediše „crveno-beli” 100:96. Arena je bila poluprazna. Publike nikada manje. Prema podacima objavljenim na zvaničnom sajtu ABA lige utakmicu je posmatralo tačno 10.718 gledalaca. U startnim postavama oba tima nijednog Srbina. Za Zvezdu su počeli: Miler-Mekintajer, Karter, Nvora, Odželej, Bolomboj, a za Partizan Džons, Milton, Bonga, Osetkovski, Džekiri. Od 24 igrača oba tima samo šest domaćih: Kalinić, Dobrić, Pokuševski, Lakić, Bošnjaković i Radanov.
Crvena zvezda i Partizan ove godine zajedno imaju budžet od preko 60 miliona evra i po tome su postali konkurentni najboljim evropskim timovima. Međutim, domaći igrači imaju epizodne uloge. Istina, ponekad zablistaju Kalinić i Dobrić, ali i oni su odavno ušli u četvrtu deceniju života. Na utakmicama Evrolige ima utakmica kada Srbi ne postignu ukupno ni šest koševa.
Od kada se ova država zove Srbija muška košarkaška reprezentacija nikada nije osvojila zlato, a fudbalska slavi sam plasman na neko prvetsvo kao istorijski uspeh i taj rezultat se toliko glorifikuje da je to neukusno. Na poslednjem košarkaškom prvenstvu Evrope eliminisani smo od totalnog autsajdera Finske, a fudbaleri se nisu ni plasirali na SP iako će na njemu učestvovati rekodnih 48 reprezentacija.
Drugog aprila 1974. godine Crvena zvezda je bila prvi jugoslovenski košarkaški klub koji je trijumfovao u nekom evropskom takmičenju, tadašnjem Kup pobednika kupova. Prvu postavu su činili Slavnić, Simonović, Kapičić, Vučinić, Živković. Šesnaestog aprila 1992. godine Partizan je postao šampion Evrope pobedivši u finalu Evrolige. Najzaslužniji za taj trijumf su bili: Đorđević, Danilović, Stevanović, Koprivica, Rebrača. Dakle, sve naša deca. Za one mlađe čitaoce treba reći da je i tada svaki ozbiljniji španski, italijanski i izraelski klub imao više Amerikaca u svojim redovima.
Srbija je bar kada su u pitanju dva najpopularnija sporta košarka i fudbal na najboljem putu da u potpunosti izgubi sportski identitent. Postali smo Eldorado za Amerikance, Nigerijce, Špance, Nemce… od kojih mnogi garantovano nisu talentovaniji od naših klinaca. Igrači iz daleko bogatijih država su našli utočiše u Srbiji jer se bogami kod nas baš lepo plaća, više nego i u mnogim klubovima sa Zapada. Svakog od njih boli đon za razvoj srpske košarke, njih zanima samo novac i što deblji bankovni račun.
Znam, mnogi će reći sada su druga vremena. To nije sporno, ali glavni razlog posrtanja, a i sve manjeg interesovanje za srpski sport jeste pre svega u pogrešnoj politici granskih saveza i samih klubova. Kada bi se samo trećina novca koji se daje raznim menadžerima i igračima za njihove ugovore i enormno visoke plate usmerila na omladinske pogone, infrastrukturu, edukaciju mladih trenera situacija bi bila neuporedivo bolja. Neke stvari se mogu regulisati i samom promenom propisa.
Zar nije na ivici pameti, da ne kažemo glupost u državi gde većina naroda jedva sastavlja kraj sa krajem plaćati usluge nekakvih košarkaša i fudbalera više miliona evra. Istovremeno duele naših najboljih klubova gleda sve manje ljudi. Ne može ni izbliza nekakav Odželaj, Ovusu ili Džakiri voleti Crvenu zvezdu ili Partizan od nekog deteta rođenog u Kraljevu, Čačku ili Valjevu.
Došla su takva vremena da deca iz siromašnijih porodica više i ne mogu da treniraju jer su „članarine” enormno visoke za srpske prilike, a upravo iz takvih socijalnih struktura su i izašli najveći asovi jugoslovenskog i srpskog sporta. Država bi mogla bar da dotira decu iz porodica lošeg materijalnog stanja i da im omogući da besplatno treniraju. O neuslovnim dvoranama gde rade nekom drugom prilikom.
Srpska sportska javnost je već odavno naučena da sve bude onako kako pišu tabloidi, razne privatne televizije, javni servis, razni kladioničarski portali koji su i sponzori većine klubova i liga. Oni odavno veličaju svaki polovičan uspeh i klubova i reprezentacija. Da je srpski sport u ozbiljnim problemima najbolje je potvrdila prošla godina kada izuzimajući vaterpoliste nijedna nacionalna selecija u bilo kom kolektivnom sportu nije uspela da se plasira ni u četvrtfinale. Nažalost, stvarnost je potpuno drugačija. Košarka i fudbal su izgubili nacionalni identitet.
Na kraju jedna mala fusnota. Siguran sam da će neki posle ovog teksta reći da je autor nacionalista ili još gore možda i rasista, da ne podnosi strance. To je daleko od istine, obična budalaština. Jednostavno nikako ne mogu da prihvatim da u zemlji Srbiji, bar kada je sport u pitanju, naša deca sve češće imaju ulogu dodavača peškira i navijača sa klupe. Istovremeno se za srpske prilike daje ogroman novac za strance sumnjivog kvaliteta, a rezultata nigde, sve su slabiji.
Milorad Bjelogrlić
