И би вечити кошаркашки дерби Црвене звезде и Партизана. Победише „црвено-бели” 100:96. Арена је била полупразна. Публике никада мање. Према подацима објављеним на званичном сајту АБА лиге утакмицу је посматрало тачно 10.718 гледалаца. У стартним поставама оба тима ниједног Србина. За Звезду су почели: Милер-Мекинтајер, Картер, Нвора, Оџелеј, Боломбој, а за Партизан Џонс, Милтон, Бонга, Осетковски, Џекири. Од 24 играча оба тима само шест домаћих: Калинић, Добрић, Покушевски, Лакић, Бошњаковић и Раданов.
Црвена звезда и Партизан ове године заједно имају буџет од преко 60 милиона евра и по томе су постали конкурентни најбољим европским тимовима. Међутим, домаћи играчи имају епизодне улоге. Истина, понекад заблистају Калинић и Добрић, али и они су одавно ушли у четврту деценију живота. На утакмицама Евролиге има утакмица када Срби не постигну укупно ни шест кошева.
Од када се ова држава зове Србија мушка кошаркашка репрезентација никада није освојила злато, а фудбалска слави сам пласман на неко прветсво као историјски успех и тај резултат се толико глорификује да је то неукусно. На последњем кошаркашком првенству Европе елиминисани смо од тоталног аутсајдера Финске, а фудбалери се нису ни пласирали на СП иако ће на њему учествовати рекодних 48 репрезентација.
Другог априла 1974. године Црвена звезда је била први југословенски кошаркашки клуб који је тријумфовао у неком европском такмичењу, тадашњем Куп победника купова. Прву поставу су чинили Славнић, Симоновић, Капичић, Вучинић, Живковић. Шеснаестог априла 1992. године Партизан је постао шампион Европе победивши у финалу Евролиге. Најзаслужнији за тај тријумф су били: Ђорђевић, Даниловић, Стевановић, Копривица, Ребрача. Дакле, све наша деца. За оне млађе читаоце треба рећи да је и тада сваки озбиљнији шпански, италијански и израелски клуб имао више Америкаца у својим редовима.
Србија је бар када су у питању два најпопуларнија спорта кошарка и фудбал на најбољем путу да у потпуности изгуби спортски идентитент. Постали смо Елдорадо за Американце, Нигеријце, Шпанце, Немце… од којих многи гарантовано нису талентованији од наших клинаца. Играчи из далеко богатијих држава су нашли уточише у Србији јер се богами код нас баш лепо плаћа, више него и у многим клубовима са Запада. Сваког од њих боли ђон за развој српске кошарке, њих занима само новац и што дебљи банковни рачун.
Знам, многи ће рећи сада су друга времена. То није спорно, али главни разлог посртања, а и све мањег интересовање за српски спорт јесте пре свега у погрешној политици гранских савеза и самих клубова. Када би се само трећина новца који се даје разним менаџерима и играчима за њихове уговоре и енормно високе плате усмерила на омладинске погоне, инфраструктуру, едукацију младих тренера ситуација би била неупоредиво боља. Неке ствари се могу регулисати и самом променом прописа.
Зар није на ивици памети, да не кажемо глупост у држави где већина народа једва саставља крај са крајем плаћати услуге некаквих кошаркаша и фудбалера више милиона евра. Истовремено дуеле наших најбољих клубова гледа све мање људи. Не може ни изблиза некакав Оџелај, Овусу или Џакири волети Црвену звезду или Партизан од неког детета рођеног у Краљеву, Чачку или Ваљеву.
Дошла су таква времена да деца из сиромашнијих породица више и не могу да тренирају јер су „чланарине” енормно високе за српске прилике, а управо из таквих социјалних структура су и изашли највећи асови југословенског и српског спорта. Држава би могла бар да дотира децу из породица лошег материјалног стања и да им омогући да бесплатно тренирају. О неусловним дворанама где раде неком другом приликом.
Српска спортска јавност је већ одавно научена да све буде онако како пишу таблоиди, разне приватне телевизије, јавни сервис, разни кладионичарски портали који су и спонзори већине клубова и лига. Они одавно величају сваки половичан успех и клубова и репрезентација. Да је српски спорт у озбиљним проблемима најбоље је потврдила прошла година када изузимајући ватерполисте ниједна национална селеција у било ком колективном спорту није успела да се пласира ни у четвртфинале. Нажалост, стварност је потпуно другачија. Кошарка и фудбал су изгубили национални идентитет.
На крају једна мала фуснота. Сигуран сам да ће неки после овог текста рећи да је аутор националиста или још горе можда и расиста, да не подноси странце. То је далеко од истине, обична будалаштина. Једноставно никако не могу да прихватим да у земљи Србији, бар када је спорт у питању, наша деца све чешће имају улогу додавача пешкира и навијача са клупе. Истовремено се за српске прилике даје огроман новац за странце сумњивог квалитета, а резултата нигде, све су слабији.
Милорад Бјелогрлић
