Божији Промисао често је нејасан обичним људима. Бог не гледа на људски начин. Оно што је код људи ниско, код Бога је високо. Међутим, понекад се Божији и људски критеријуми поклопе. Бар на неки контраверзни начин. Тако је било и са јунаком о коме пишем. Заиста, јунаком, Ђорђом Божовићем Гишком.
Овај велики човјек је рођен у Инђији 1955.године. Са девет година се сели у Београд. Од младих година не мирећи се са сивилом свакодневнице улази у свијет криминала. Надимак Гишка добија пошто је могао да поднесе велике батине, због своје снажне физичке грађе. Са тринаест година већ је био познат као жесток момак. Седамдесетих година га Служба Државне Безбједности узима да ради за њу.Тачније, имао је задатак да разбија усташка, четничка и албанска сепаратистичка удружења. На једном од тих задатака, дешава се снажан животни преокрет овога дива са Вождовца. Постаје религиозан. Гишка је за вријеме служења затворских казни прочитао скоро све књиге у затворским библиотекама, завршава факултет физичке културе. Када је хтио да упише теологију, није добио одобрење затворских власти.
Са почетком рата у бившој Југославији пријављује се као добровољац Српске гарде са својим пријатељем Белим, коју је водио лидер СПО Вук Драшковић. Познато је да никакве злочине нијесу починили, а о томе је свједочио и сам Вук. Након кумовања на крштењу једног војника Гишка после неколико сати бива убијен. Званична верзија убиства јесте да је убијен од хрватских војних снага. Међутим, многи сумњају у ту верзију догађаја. Било како било Гишка остаје херој. Преминуо је 1991.године у својој тридесет шестој години. Прије смрти је доживио снажну метаноју, тј.оно што се у Православној Цркви назива преумљење или покајање. Блаженопочивши острошки игуман архимандрит Лазар је говорио да никад није видио већег покајника. А отац Лазар је исповиједао осамдесетих и деведесетих година огроман број људи. Слично је говорио и велики Старац нашег времена отац Тадеј.
Опијело му је служио митрополит Амфилохије и отац Радован Биговић. Након двадесет и шест година по властитој жељи посмртни остаци су пренијети у мјесту његових предака Кучи. На запрепашћење присутних били су цијели, слично светитељима.
Бог не гледа ко је ко. Гледа на људско срце. А , срце овога човјека је било велико.Могуће да смо добили још једног светитеља.
Вјечан ти спомен, Гишка.
Милош Лалатовић
