Prošlo je 35 godina od 9. marta, pobune nezadovoljnog naroda koja je imala šansu da nešto promeni i predupredi stradanja koja će uslediti. Ništa se nije promenilo, ostalo je samo sećanje na ozbiljan sukob sa policijom, vodene topove, suzavac, tenkove na ulicama Beograda, pogibiju dvoje ljudi… Većina učesnika ukoliko je preživela ratove devedesetih, uspela da izbegne negde u svet ili pak ostane u Srbiji sad je u nekom poznom dobu gde čudom ne može da se načudi kako se malo toga promenilo za tri i po decenije. Osim što Slobodana Miloševića sticajem okolnosti samo fizički nema.
TV Bastilja i dalje telediriguje mislima i duhom ovog naroda usmeravajući ga uvek na pogrešnu stranu. Naravno uz svesrdnu pomoć brojnih drugih televizija koje je režim u međuvremenu formirao po sadržaju upravo TV Bastilje iz najgorih dana.
Vuk Drašković se vratio svojim komunističkim korenima prodajući sve i svakog za malo ličnog ćara. A toliko mu je nekad narod verovao.
Branislav Lečić, najprepoznatljiviji vođa tzv. plišane revolucije koju su pokrenuli studenti odmah nakon 9. marta, danas vodi kviz na opskurnoj Vučićevoj televiziji koristeći svaku priliku da opljune studente koji se trenutno zbog istih stvari bune. Da ne govorimo koliko je strašno i poražavajuće što je baš ta osoba bila jedno vreme ministar kulture u Đinđićevoj vladi odmah po smeni Miloševićevog režima.
Dragoljub Mićunović, bivši predsednik DS, kome je tada 9. marta usled velike količine suzavca pozlilo još je živ i o njegovim aktivnostima nas redovno obaveštava Nataša Vučković, bivša narodna poslanica DS, kad ga izvede negde na kolače.
Onaj koji ga je optuživao kako je jahao popa, Vojislav Šešelj, je takođe, još živ, i poput svog kuma Vuka Draškovića nema šta nije ukaljao ili izdao za malo ličnog ćara i promocije. Sama činjenica da su kumovi i dalje prisutni na političkoj sceni i da kao i uvek, svaki na svoj način, podržavaju i brane aktuelni režim, najbolje govori koliko je svaka pobuna, pa i ona 9. marta ispala režirana zabluda, a ne istorijska šansa kakvom je vidi većina učesnika.
Tri i po decenije posle 9. marta i više od 25 godina od smene Miloševičevog režima, danas u Srbiji se organizuje naučni skup o vrednostima Slobodana Miloševića! Aktuelni su opet Marko i Marija Milošević, ovog puta reč je o unucima i onaj ko je slučajno zaspao tog 9. marta, a danas se probudio, mislio bi da su devedesete i dalje na snazi. Kao i sva politička i druga pravila koje su te godine ustrojile i utabale.
Dragan Đilas, koji se nekad kao student proslavio pitanjima upućenim predsedniku Slobodanu Miloševiću, smatrajući sebe tada sposobnim i ravnopravnim da raspreda domaću i svetsku politiku, danas to pravo oduzima studentima koji se bune, smatrajući da nemaju dovoljno znanja i iskustva da bi uopšte učestvovali u tako nečemu, a kamoli ispostavljali nekakve zahteve.
Ono što je najtragičnije od svega što su te tri i po decenije zapravo naši životi, a ne tamo neke godine koje se uče na časovima istorije. Mi koji smo tog 9. marta bili na ulicama Beograda verujući da su promene moguće i dalje protestujemo na isti način verujući u iste stvari. Sreća što život nema reprizu, inače, ko zna koliko bi mi mogli tako, ubeđujući i sebe i druge da su istinske promene moguće i neophodne. Zoran Đinđić je platio glavom to verovanje. I nije jedini. A kako sada stvari stoje, nažalost, neće biti ni poslednji.
Ono što moramo priznati da se bar malo promenilo je to što se svi oni koji su se grohotom smejali na Šešeljeve priče o tome kako je Mićunović jahao popa, sada drhte od straha, uključujući i autora ove optužbe, da ne budu jahani. Sa sedlom ili bez njega, svejedno.
Nedovoljno, priznaćete, za sve one pobune i stradanja počev od 9. marta, pa nadalje. Možda oni koji se tada nisu ni rodili imaju nekakvu šansu da učine nešto više. Nama, veteranima tih događaja, ostaje samo da ih u dobroj veri podržimo. Druge za sada nema!
Srđan Škoro
