Potpredsednik “Srbija Centra” (SRCE) i diplomata Duško Lopandić kaže da je eskalacija na Bliskom istoku izuzetno opasna ne samo za to područje već i za celi svet jer nosi dalekosežne efekte kako u ekonomskom i političkom smislu tako i po sistem međunarodne bezbednosti.
On je, u emisiji „Bez pardona“ na KTV televiziji, naveo da se čini, sa strane gledano, a što, kaže, nije javno objavljeno, da je glavni cilj izraelsko-američke operacije u Iranu “uništenje Irana kao vojne sile, što je vrlo ambiciozno ako se ima u vidu da se radi o ogromnoj zemlji od 90 i više miliona ljudi, civilizaciji koja ima izuzetne, velike kapacitete i strateški značaj”. Lopandić smatra da je novi bliskoistočni konflikt još jedan prilog činjenici koliko se ne vodi tj. malo vodi računa o međunarodnom pravu i pravilima.
Cilj Izraela vidi kao jasniji od američkog. “Izraelom upravlja vlada izrazito ekstremnog karaktera. Ono kako su vodili rat u Gazi je sramota civilizacije. Ne verujem da je ijedan rat bio tako rušilački i sa manje osećaja za civilne žrtve od tog, izuzetno brutalnog rata… Benjamin Netanjahu je uvek bio na ekstremnoj strani. Neki spisi govore da mu je 1993. (izraelsko-palestinski pregovori u Oslu) zbog ekstremnih stavova bilo zabranjeno da ulazi u američki Stejt department, dok vidimo da danas, reklo bi se, kao da vodi američku strategiju…
“Cilj Izraela može dakle biti da se Iran pretvori u još jednu od onih “propalih država” na Bliskom istoku, poput Sirije, Iraka, Libije, da nastane haos. To možda odgovara Izraelu ali ne i regionu i svetu; drugi je smanjenje vojnih kapaciteta Irana, što će dugotrajnim bombardovanjem verovatno i biti postignuto barem na kraći rok; i treći, dosta sporan i problematičan, jeste pitanje promene režima u Teheranu. Malo je stručnjaka i analitičara koji smatraju da je to osigurano”, istakao je Lopandić, napominjući da je razlika u tome da “Iran nije kao druge okolne zemlje, radi se o jednoj od najstarijih država, zemlji drevne civilizacije i velike tradicije”.
Prema njegovim rečima, podgrevanje međuetničkih tenzija – Persijanaca sa manjinama, Azerima, Kurdima itd., jedan je od faktora koji bi mogao igrati ulogu u nameri da se oslabe pozicije teokratskog režima u Teheranu, koji se svih proteklih godina i decenija pokazao kao “rigidan režim”.
Režim u Teheranu je ostao kao “poslednji direktni protivnik SAD na Bliskom istoku”, ističe diplomata, ukazujući da se pokazalo da “Iran nema saveznike, što mu predstavlja najveći problem”. “Oni su u jednoj samoizolaciji, a navući toliku silu na sebe nije bilo mnogo pametno. Iranska politika je dugo vođena širenjem uticaja i moći kroz nedržavne faktore (u Siriji, Palestini, Libanu, Iraku, Jemenu), ali se vidi da smanjenjem uticaja Hezbolaha u Libanu i Hamasa na palestinskim teritorijama, pre svega u Gazi, Iran praktično i nema saveznike. Rusija i Kina pomažu i nastaviće pomagati Iranu, ali je ipak neposredno prepušten sam sebi, okružen vojnim bazama SAD. Iran se, činjenica je, nalazi u vrlo delikatnoj situaciji”, zaključuje Duško Lopandić.
Simptom
