Потпредседник “Србија Центра” (СРЦЕ) и дипломата Душко Лопандић каже да је ескалација на Блиском истоку изузетно опасна не само за то подручје већ и за цели свет јер носи далекосежне ефекте како у економском и политичком смислу тако и по систем међународне безбедности.

Он је, у емисији „Без пардона“ на КТВ телевизији, навео да се чини, са стране гледано, а што, каже, није јавно објављено, да је главни циљ израелско-америчке операције у Ирану “уништење Ирана као војне силе, што је врло амбициозно ако се има у виду да се ради о огромној земљи од 90 и више милиона људи, цивилизацији која има изузетне, велике капацитете и стратешки значај”. Лопандић сматра да је нови блискоисточни конфликт још један прилог чињеници колико се не води тј. мало води рачуна о међународном праву и правилима.

Циљ Израела види као јаснији од америчког. “Израелом управља влада изразито екстремног карактера. Оно како су водили рат у Гази је срамота цивилизације. Не верујем да је иједан рат био тако рушилачки и са мање осећаја за цивилне жртве од тог, изузетно бруталног рата… Бењамин Нетањаху је увек био на екстремној страни. Неки списи говоре да му је 1993. (израелско-палестински преговори у Ослу) због екстремних ставова било забрањено да улази у амерички Стејт департмент, док видимо да данас, рекло би се, као да води америчку стратегију…

“Циљ Израела може дакле бити да се Иран претвори у још једну од оних “пропалих држава” на Блиском истоку, попут Сирије, Ирака, Либије, да настане хаос. То можда одговара Израелу али не и региону и свету; други је смањење војних капацитета Ирана, што ће дуготрајним бомбардовањем вероватно и бити постигнуто барем на краћи рок; и трећи, доста споран и проблематичан, јесте питање промене режима у Техерану. Мало је стручњака и аналитичара који сматрају да је то осигурано”, истакао је Лопандић, напомињући да је разлика у томе да “Иран није као друге околне земље, ради се о једној од најстаријих држава, земљи древне цивилизације и велике традиције”.

Према његовим речима, подгревање међуетничких тензија – Персијанаца са мањинама, Азерима, Курдима итд., један је од фактора који би могао играти улогу у намери да се ослабе позиције теократског режима у Техерану, који се свих протеклих година и деценија показао као “ригидан режим”.

Режим у Техерану је остао као “последњи директни противник САД на Блиском истоку”, истиче дипломата, указујући да се показало да “Иран нема савезнике, што му представља највећи проблем”. “Они су у једној самоизолацији, а навући толику силу на себе није било много паметно. Иранска политика је дуго вођена ширењем утицаја и моћи кроз недржавне факторе (у Сирији, Палестини, Либану, Ираку, Јемену), али се види да смањењем утицаја Хезболаха у Либану и Хамаса на палестинским територијама, пре свега у Гази, Иран практично и нема савезнике. Русија и Кина помажу и наставиће помагати Ирану, али је ипак непосредно препуштен сам себи, окружен војним базама САД. Иран се, чињеница је, налази у врло деликатној ситуацији”, закључује Душко Лопандић.

Симптом