Mnogo puta smo čuli ili izgovorili ovu rečenicu, a meni se ona sve češće javlja kao asocijacija kada kliknem „play“ na nekom od sadržaja na YouTube, dok su mi slušalice u ušima.

Kao pasionirani pratilac dešavanja u svetu oko mene, manje van a uglavnom unutar naše prelepe Srbije, na taj „play“ kliknem više puta dnevno, jer me to ne ometa u poslu i svakodnevnici, pa spajam lepo i korisno, na taj način brže prođe vreme, a može i da se sazna nešto novo. Odnosno, moglo je, sada sve ređe, jer se na sceni ponavljaju teme (u zadnjih par godina obično je ista, nosi ime vrhovnog sma(t)rača), ponavljaju se sma(t)rači kao gosti, a njih ima nekoliko tipova, koje sam pokušao da podelim u nekoliko grupa, iz čiste zabave i da probam da i ja malo sma(t)ram.

Mislim da nema potrebe pisati o gostima TV emisija i podkasta koji su predsednici, potpredsednici ili istaknuti članovi stranaka koje su u skupštinama (na različitim nivoima i stranama), oni su obično tu da nam kažu kako su oni sami super, da neki drugi, njima bliski, nisu tako loši, a da je ona druga strana „fuj“. Uglavnom su to priče koje su unutar nekih margina uspostavljenih od strane predsednika ili predsedništva partija, zavisno od toga kakvo je uređenje same partije i ako čujemo jedan ili dva glasa iz istog tabora, stvarno nema potrebe trošiti vreme i megabajte na ostale, jer od njih možemo saznati nešto više samo ako nas zanima kako se ko zove, čime se bavi (a i to bude neretko nejasno) konkretni sagovornik bilo kojeg domaćina intervjua.

Postoji i ona grupa ljudi koji dolaze iz stranaka i pokreta koji su na marginama političke scene (što u neku ruku, u zemlji Srbiji trenutno, ne mora da znači ništa loše) koji vape za milimetrom medijskog prostora, jer im je isti uskraćen u „mejnstrim“ medijima, ali i oni uglavnom vrte istu priču kao i ovi gore pomenuti, s tim što njihova često liči na onu priču koju prosečan taksista čuje nekoliko puta nedeljno „trebalo je te godine da uđem u prvi tim, ali sam pokidao ligament, a trener nije hteo da čeka da se oporavim, nego ubacio sestrića zamenika sekretara šefa bagerista gradskog vodovoda“. Razumem ih, verujem da mnogi zapravo i imaju dobre namere, ali mi nekako uvek ti nastupi izgledaju ili kao samoprecenjivanje ili kao samoreklama, ne bi li ih ovi iz prethodne grupe primetili i uzeli pod svoje skute, đuture ili pojedinačno, kako god.

Naj(ne)zanimljivija mi je ova treća grupa ljudi, a oni su ovi sma(t)rači koji uglavnom ne pripadaju ovim dvema grupama, ali postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo. Oni su ili samostalni, ili članovi nekog pokreta/stranke za koju ne zna ni njihova šira familija. Oni vole da nastupaju imenom i prezimenom, nekad se desi neka titula ispred, ali mahom ih predstavljaju u fusnotama kao „stručnjak za…“, „nečega analitičar“, „bivši ____ (neko zanimanje)“ i slično, a većini tih ljudi je nekoliko stvari zajedničko. 

Zajedničko im je da je slušaocima/gledaocima nejasno od čega te osobe zapravo žive, jer u intervjuima retko ko pomene konkretan posao, dosta puta sam čuo da pojedini ne uspevaju godinama, zbog zločinačkog režima i dugačkog jezika, da nađu posao. Valjda ih je sramota da izjave da ih neko drugi izdržava, ne znam… Mislio sam na supružnika, roditelje, decu, ne to što ste Vi možda pomislili,ne…

Zajedničko im je da se razumeju u sve, nebitno da li su pekari, lekari ili apotekari, vrlo lako uspevaju u toku razgovora da se prešaltaju sa rata u Ukrajini na veštačku inteligenciju, iskomentarišu zagađenje vazduha, dokažu da je SU57 bolji od F34 (ili obratno), obično znaju gde je najbolji burek u gradu, ko drži koji biznis i ko je čiji čovek ako se pomenu one dve gore opisane grupe, ali za njih su to sve ista… sorta i ne bi trebalo da se ima posla sa njima.

Sve to govore sa takvom sigurnošću, kao da su magistrirali na svakoj od tih tema posebno i/ili svojim očima videli pojedine događaje, od boja na Kosovu do Epštajnovih žurki.

Zajedničko im je i da ne umeju da kažu „to ne znam“ ili „u to se ne razumem“, što većinu njih, sma(t)rača maltene poistovećuje sa onim čuvenim poštenim i dragim zemljoradnicima, koji nakon pakleno vrelog dana provedenog na njivi sednu ispred lokalne prodavnice i uz oznojenu flašu piva pretresaju geopolitičku situaciju. 

Zajedničko im je i da vrlo često raspale rafalnu paljbu po činiocima naše jadne političke scene i potkačiče sve i svakoga, navodeći neke kuloarske abrove ili interpretirajući neke poteze, izjavljujući da bi oni to „uradili drugačije“, ali nikada domaćin emisije ne može da izvuče konkretno šta i kako, jer, dragi moji sma(t)rači znaju da je politika „veština mogućeg“, tako da je bolje da ne ulaze u to, jer, ako pokušaju da predstave svoj plan, verovatno bi zagazili u polje naučne fantastike ili čak (štaviše) fantazije…

Neću da grešim dušu, postoje formati i odgovarajući gosti, koji su fokusirani na zadate teme a opet te teme se tiču svih nas, a za koje je gost stručan da ih kometariše, ekonomija ekonomisti, vojska oficiru, saobraćaj saobraćajnom inženjeru, itd.

Takođe, lepo je čuti i nečije mišljenje o nečemu što nije primarna sfera interesovanja ili struke određene osobe, ali sažeto, bez ubeđivanja, jer mišljenje je kao zadnjica, svi ga imamo, ali sma(t)ram da nam je potrebno više ljudi koji će da kažu „ja se u to ne razumem, ali znam onoga ko zna, pitaj nju/njega, hajde da pričamo o onome o čemu stvarno mogu da govorim sa sigurnošću“.

Jednog takvog sma(t)rača imamo već skoro deceniju i po na vlasti, koji se razume u sve, a ne ume da zavrne šraf, komentariše pariski atentat odigran u Marseju, kuva džem na bezdimnoj vatri, dok nam država tone u zaduženje tempom milion evra svakih 16 sekundi, rame uz rame sa pogibijama perača prozora u Sjedinjenim Državama…

E sad, znam da svi moraju od nečega da žive, da zarade za hranu, nekome za na astal, nekome za praznu i ranjenu dušu, tako da se javlja potreba za simbiozom sma(t)rača i domaćina koji im otvaraju vrata bezgraničnog bespuća sajber prostora, ali uskoro ćemo morati da povedemo računa ko o čemu i šta priča, jer ćemo, uz sva ova sma(t)ranja izgubiti fokus sa bitnih stvari, proći će nam neopažene, ispod radara u moru (dez)informacija koje nam plasiraju sa svih strana…

Nadam se da nisam previše sma(t)rao, ako jesam neću se izviniti, jer, na kraju krajeva, svi imamo pravo da sma(t)ramo pomalo…

Srđan Bakliža