Много пута смо чули или изговорили ову реченицу, а мени се она све чешће јавља као асоцијација када кликнем „плаy“ на неком од садржаја на YоуТубе, док су ми слушалице у ушима.

Као пасионирани пратилац дешавања у свету око мене, мање ван а углавном унутар наше прелепе Србије, на тај „плаy“ кликнем више пута дневно, јер ме то не омета у послу и свакодневници, па спајам лепо и корисно, на тај начин брже прође време, а може и да се сазна нешто ново. Односно, могло је, сада све ређе, јер се на сцени понављају теме (у задњих пар година обично је иста, носи име врховног сма(т)рача), понављају се сма(т)рачи као гости, а њих има неколико типова, које сам покушао да поделим у неколико група, из чисте забаве и да пробам да и ја мало сма(т)рам.

Мислим да нема потребе писати о гостима ТВ емисија и подкаста који су председници, потпредседници или истакнути чланови странака које су у скупштинама (на различитим нивоима и странама), они су обично ту да нам кажу како су они сами супер, да неки други, њима блиски, нису тако лоши, а да је она друга страна „фуј“. Углавном су то приче које су унутар неких маргина успостављених од стране председника или председништва партија, зависно од тога какво је уређење саме партије и ако чујемо један или два гласа из истог табора, стварно нема потребе трошити време и мегабајте на остале, јер од њих можемо сазнати нешто више само ако нас занима како се ко зове, чиме се бави (а и то буде неретко нејасно) конкретни саговорник било којег домаћина интервјуа.

Постоји и она група људи који долазе из странака и покрета који су на маргинама политичке сцене (што у неку руку, у земљи Србији тренутно, не мора да значи ништа лоше) који вапе за милиметром медијског простора, јер им је исти ускраћен у „мејнстрим“ медијима, али и они углавном врте исту причу као и ови горе поменути, с тим што њихова често личи на ону причу коју просечан таксиста чује неколико пута недељно „требало је те године да уђем у први тим, али сам покидао лигамент, а тренер није хтео да чека да се опоравим, него убацио сестрића заменика секретара шефа багериста градског водовода“. Разумем их, верујем да многи заправо и имају добре намере, али ми некако увек ти наступи изгледају или као самопрецењивање или као самореклама, не би ли их ови из претходне групе приметили и узели под своје скуте, ђутуре или појединачно, како год.

Нај(не)занимљивија ми је ова трећа група људи, а они су ови сма(т)рачи који углавном не припадају овим двема групама, али постоје изузеци који потврђују правило. Они су или самостални, или чланови неког покрета/странке за коју не зна ни њихова шира фамилија. Они воле да наступају именом и презименом, некад се деси нека титула испред, али махом их представљају у фуснотама као „стручњак за…“, „нечега аналитичар“, „бивши ____ (неко занимање)“ и слично, а већини тих људи је неколико ствари заједничко. 

Заједничко им је да је слушаоцима/гледаоцима нејасно од чега те особе заправо живе, јер у интервјуима ретко ко помене конкретан посао, доста пута сам чуо да поједини не успевају годинама, због злочиначког режима и дугачког језика, да нађу посао. Ваљда их је срамота да изјаве да их неко други издржава, не знам… Мислио сам на супружника, родитеље, децу, не то што сте Ви можда помислили,не…

Заједничко им је да се разумеју у све, небитно да ли су пекари, лекари или апотекари, врло лако успевају у току разговора да се прешалтају са рата у Украјини на вештачку интелигенцију, искоментаришу загађење ваздуха, докажу да је СУ57 бољи од Ф34 (или обратно), обично знају где је најбољи бурек у граду, ко држи који бизнис и ко је чији човек ако се помену оне две горе описане групе, али за њих су то све иста… сорта и не би требало да се има посла са њима.

Све то говоре са таквом сигурношћу, као да су магистрирали на свакој од тих тема посебно и/или својим очима видели поједине догађаје, од боја на Косову до Епштајнових журки.

Заједничко им је и да не умеју да кажу „то не знам“ или „у то се не разумем“, што већину њих, сма(т)рача малтене поистовећује са оним чувеним поштеним и драгим земљорадницима, који након паклено врелог дана проведеног на њиви седну испред локалне продавнице и уз ознојену флашу пива претресају геополитичку ситуацију. 

Заједничко им је и да врло често распале рафалну паљбу по чиниоцима наше јадне политичке сцене и поткачиче све и свакога, наводећи неке кулоарске аброве или интерпретирајући неке потезе, изјављујући да би они то „урадили другачије“, али никада домаћин емисије не може да извуче конкретно шта и како, јер, драги моји сма(т)рачи знају да је политика „вештина могућег“, тако да је боље да не улазе у то, јер, ако покушају да представе свој план, вероватно би загазили у поље научне фантастике или чак (штавише) фантазије…

Нећу да грешим душу, постоје формати и одговарајући гости, који су фокусирани на задате теме а опет те теме се тичу свих нас, а за које је гост стручан да их кометарише, економија економисти, војска официру, саобраћај саобраћајном инжењеру, итд.

Такође, лепо је чути и нечије мишљење о нечему што није примарна сфера интересовања или струке одређене особе, али сажето, без убеђивања, јер мишљење је као задњица, сви га имамо, али сма(т)рам да нам је потребно више људи који ће да кажу „ја се у то не разумем, али знам онога ко зна, питај њу/њега, хајде да причамо о ономе о чему стварно могу да говорим са сигурношћу“.

Једног таквог сма(т)рача имамо већ скоро деценију и по на власти, који се разуме у све, а не уме да заврне шраф, коментарише париски атентат одигран у Марсеју, кува џем на бездимној ватри, док нам држава тоне у задужење темпом милион евра сваких 16 секунди, раме уз раме са погибијама перача прозора у Сједињеним Државама…

Е сад, знам да сви морају од нечега да живе, да зараде за храну, некоме за на астал, некоме за празну и рањену душу, тако да се јавља потреба за симбиозом сма(т)рача и домаћина који им отварају врата безграничног беспућа сајбер простора, али ускоро ћемо морати да поведемо рачуна ко о чему и шта прича, јер ћемо, уз сва ова сма(т)рања изгубити фокус са битних ствари, проћи ће нам неопажене, испод радара у мору (дез)информација које нам пласирају са свих страна…

Надам се да нисам превише сма(т)рао, ако јесам нећу се извинити, јер, на крају крајева, сви имамо право да сма(т)рамо помало…

Срђан Баклижа