U Sremskoj Mitrovici ovih dana otvoreno je pitanje izložbe održane u mesnoj zajednici Mesna zajednica Matija Huđi. Povod za polemiku bio je što su se među dečjim crtežima našle i fotografije blokada i protesta, pa je priča vrlo brzo završila u medijima i na društvenim mrežama.
Važno je naglasiti – škola nije organizovala događaj. Radionica sa decom je održana u školskom kontekstu, ali je postavku izložbe organizovala mesna zajednica, zbog čega je upravo ona postala središte polemike. I tako se ponovio poznati obrazac: javnost traži krivca, institucije se ograđuju, a priča dobija težinu skandala koji često nije ni jasno definisan.
Ali u svemu tome zaboravlja se jedna osnovna činjenica – deca nisu izolovana od sveta. Ona žive u istom društvu kao i odrasli. Gledaju televiziju, društvene mreže i razgovore za stolom. Čuju priče o protestima, blokadama, političkim sukobima i društvenim tenzijama. Ponekad, kroz razgovore starije braće i sestara, kao što je slučaj sa mojim sinom i njegovim sestrama studentkinjama, deca upijaju više nego što odrasli misle.
Nije to pitanje da li decu treba štititi od politike – naravno da treba. Ali postoji razlika između zaštite i stvaranja iluzije da politika ne postoji. U javnom prostoru Srbije već godinama postoji simbolika koja uključuje i decu. Kritičari smatraju da se dečji i porodični motivi koriste u političkim obraćanjima predsednika Aleksandar Vučić, dok pristalice u tome vide afirmaciju tradicionalnih vrednosti. U takvoj atmosferi nije neobično što i lokalni događaji brzo dobiju političku dimenziju.
Možda je zato reakcija Branislav Nedimović protumačena kao „potresenost“ – ne nužno zbog same izložbe, već zbog potrebe da se jasno pokaže distanca od svega što bi moglo biti pogrešno interpretirano. U društvu koje je često polarizovano, i obična lokalna radionica može postati politički signal.
Deca crtaju ono što vide. U ratovima su crtala tenkove, tokom pandemije maske i lekare. Danas neka od njih crtaju proteste ili javne događaje koji su postali deo njihovog okruženja. To nisu nužno poruke, propaganda ili političke platforme – to je često samo ogledalo sveta u kojem odrastaju.
Zato možda nije najvažnije pitanje kako su fotografije protesta završile među dečjim crtežima. Pravo pitanje bi moglo biti zašto nas više uznemiri fotografija nego stvarnost koju deca svakodnevno posmatraju.
U zemlji u kojoj je politika postala gotovo stalna pozadina javnog života, i najobičniji dečji crtež ponekad se posmatra kao društvena izjava, iako dete koje je crtalo verovatno nije razmišljalo ni o protestima, ni o blokadama, ni o političkim posledicama.
Na kraju, cela priča ostavlja utisak da se mnogo više govori o odraslima nego o deci. Jer deca su samo nastavila da crtaju – a odrasli su nastavili da traže značenje tamo gde ga dete možda nikada nije ni postavilo.
Možda je najpoštenije reći i ovo: mnogi ovu priču vide kao skandal, ali za mene to nije skandal. Podržavam svoju mesnu zajednicu i verujem da lokalne zajednice treba da imaju prostor da organizuju radionice, izložbe i susrete za decu i građane, bez toga da svaki takav događaj odmah postane predmet političke rasprave.
I na kraju, kad sve ovo sagledam – deca crtaju svet u kojem žive. I baš zbog toga, možda najviše učimo od njih: oni crtaju, a mi bismo mogli da se smirimo i samo gledamo.
dr Svetlana Cvijanović
