Jer od dobrog duha dobra politika,
a od zlog duha zla politika.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Vreme vlasti Aleksandra Vučića počiva na sveopštoj kontroli medija i totalnom političkom marketingu. Njegov režim nema ni ideologiju niti politiku – sve je svedeno na beskrupulozni politički marketing koji se 24 sata dnevno plasira svim raspoloživim medijskim kanalima. Posebna medijsko-marketinška prevara je Vučićev lažni patriotizam kojim se ogrnuo kao onom državnom zastavom u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Sve u njegovom „patriotizmu” je laž, poza, prevara, marketing… Osnovno pravilo njegove vladavine je: izdaju nacionalnih interesa zamaskirati pojačanim izlivima medijskog patriotizma. Zato dok se, sa jedne strane, predaje Kosovo i Metohija – na drugoj strani se kače srpske zastave, pevaju nacionalne pesme, crtaju rodoljubivi grafiti i glumata kafanski patriotizam na svim nivoima. Međutim, uprkos svoj toj vašarskoj spoljašnjoj medijsko-marketinškoj ljušturi više je nego jasno da Aleksandra Vučića ne pokreće nikakav srpski duh već isključivo lična vlast i jedan drugačiji duh koji stoji iza te manijačke vlastodržačke pohlepe. Taj duh najbolje je opisao Dostojevski u romanu „Zli dusi”.
Ima u Aleksandru Vučiću nečeg upravo zapadnjački oholog i demonskog, zatim pseudoprotestantskog, sirovo turskog, prostački komunjarskog, konvertitski mračnog i osvetničkog, plus odsustvo svakog smisla za humor koje je pouzdan znak da tu nisu čista posla. U njemu ima svega drugog sem srpskog duha!
Demonski je nesumnjivo Vučićev poriv obogotvorenja samog sebe, neprestanog sebeisticanja i toliko odvratnog samohvalisanja kako je on u svemu najbolji, najpošteniji, najsposobniji, najstručniji, najuspešniji, najveći…
Taj demonski duh neodoljivo podseća na „najvećeg sina naših naroda i narodnosti” čijem kultu Vučić služi i čiji satanistički mauzolej brani u srcu Beograda. Vučićevski neotitoizam oličen je u novim sletovima koji se prave u njegovu čast u formi suludih masovnih političkih mitinga na koje organizovanim prevozom prinudno dolaze zaposleni u javnom sektoru. Vučić se stalno takmiči sa Brozom u pseudofilmskim podvizima i ljubavi naroda koji su – u slučaju obojice – nastali od narodnih para, medijske propagande i pritisaka državne bezbednosti.
Njegov protestantski duh postao je karikatura: iščašena radna etika po kojoj je zabranjena nedelja kao neradni dan i nikada se ne ide na odmor, ne postoji porodica, forsiraju se usiljena druženja sa običnim ljudima i veštačke svakodnevne aktivnosti koje treba da dočaraju javnosti da predsednik države ima kontakt sa stvarnim životom a iz kojih se vidi da su u pitanju marketinške izmišljotine u kojima uvek ispada nespretan, šeprtljast, izveštačen, lažan.
Vučićeva zaljubljenost u turskog sultana Murata dovoljno govori o njegovom shvatanju Srbije kao sultanije a njega kao turskog sultana, dok obožavanje neprijatelja a gaženje i ponižavanje svoga, pa čak i stranačkih podanika, spada u posebnu vrstu nenormalnosti. O totalnom odsustvu srpskog duha najbolje svedoči praksa citiranja isključivo stranih autora, a nikada srpskih mislilaca.
O velikobratovskoj bolesti svakodnevnog medijskog pojavljivanja i nadgledanja nacije ne treba posebno govoriti. U ovim medijskim ritualima, međutim, krije se neka vrsta marketinškog drogiranja javnosti kojoj se ne dozvoljava da primi bilo kakvu drugu informaciju koja bi mogla da pokvari sliku o voljenom i idealnom vladaru i njegovom besprekornom režimu.
Zato je najbolji opis Zlog duha koji vlada Srbijom već 14 godina dao jedan pravoslavni sveštenik koji odlično zna da raspoznaje duhove: „Skidanje Vučića sa vlasti nije samo politička borba – to je i egzorcizam. On nije samo čovek, političar, već je i zao duh, koji je zaposeo ne samo društvo već i duše ljudi. NJegova redovna svakodnevna vanredna obraćanja su psihomagijski činovi kojima se on agresivno nameće kao božanski autoritet u svesti ljudi. To je i jedna vrsta psihičkog terora pod čijom sugestivnošću i dugotrajnom izloženošću ljudi gube jasnu svest i moć da racionalno i realno prosuđuju. Zato će njegov pad sa vlasti biti ujedno i duhovno pročišćenje društva. Ostaće i dalje mnogi nasleđeni problemi, ali će se lakše disati. Uz Božiju pomoć, đavo će biti isteran iz tela nacije. Dakle, on nije samo političar i veleizdajnik već mu je ego hipertrofirao do nivoa da je postao duh koji zaposeda. NJegova stranka i mediji su postali kvazicrkva koja propoveda veru u tog duha. Nažalost, čak su i neki klirici Srpske pravoslavne crkve zamenili veru u Živog i Istinitog Boga verom u tog duha” (protojerej Miroljub Ružić). Vučićevština kao novo božanstvo – teška glupost!
Završna Vučićeva medijsko-marketinška igranka koja je u toku je njegova naglo probuđena religioznost. Iako ne važi za vernika niti je ikada viđen na bogosluženjima u crkvi, u poslednje vreme Vučić marketinški obilazi crkve i manastire uz obaveznu medijsku pratnju, iz čega se jasno može zaključiti da nije u pitanju privatna stvar. Počeo je da koristi crkvene izraze koji nikada nisu bili deo njegovog vokabulara, a koliko je sve to prirodno najbolje se moglo videti iz one nadrealne scene ljubljenja upaljene sveće. Da je njegov odnos prema Bogu istinsko duhovno preobraćenje, na koje je pozvan svaki čovek ma koliko bio grešan – povukao bi se sa svih državnih funkcija da okajava svoje grehe a ne bi se slikao i snimao kako glumi čak i pobožnost.
Međutim, ni ovo kao i sve što Vučić radi nikada ne treba potcenjivati. U njegovom liku i delu se može naći mnogo negativnih osobina, ali i jedan radikalni samopožrtvovani fanatizam u funkciji lične vlasti. Iako za mnoge njegovi potezi deluju manijakalno, folirantski i marketinški, što najčešće i jesu, oni su duboko proračunati i služe za kreiranje poželjnog imidža u kontrolisanim medijima i opstanku na vlasti po svaku cenu. Ali, kao što je još 1933. godine zabeležio Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: „od zlog duha zla politika”! Vreme je za sistemsku promenu i takve vlasti i takvog njenog nosioca.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
