Kako se pacijenti brišu iz evidencije, a socijalna pomoć pretvara u mehanizam političke kontrole nad najsiromašnijima. Neposredan povod za ovaj tekst bio je tvit jedne korisnice mreže X. Napisala je da se njen suprug, koji je godinu dana čekao operaciju kuka, preko noći više ne nalazi na listi čekanja.
Bez objašnjenja. Bez obaveštenja. Bez ikakvog traga u sistemu. Ovo objašnjenje nije greška, nije izuzetak. Sličnih objava i svedočenja ima jako mnogo. Ljudi su bili na listama čekanja na „sjajnom “ 797.; 1391. mestu; za dve, tri ili pet godine. Sada ih nema. Bez ikakvog obaveštenja ni objašnjenja. Jednostavno su nestali. A nisu operisani, srećom nisu svi ni umrli. Liste čekanja za operacije kuka i kolena u Srbiji su višedecenijski problem. One su posledica svesno zapostavljanog sistema, pogrešnih prioriteta i političkog upravljanja zdravljem kao propagandnim resursom. Predsednik države je taj problem preuzeo lično, javno naloživši da se liste „reše“ do kraja 2026. godine, „makar se ne spavalo“. To nije bila metafora, već naređenje. Upućeno pre svega ministru zdravlja i premijeru.
Realizacija ovog naređenja je neizvodljiva. Ne zbog loše volje lekara, već zbog elementarne matematike: broja operacionih sala, ortopeda, anesteziologa, kreveta, rehabilitacije i vremena koje jedna ozbiljna operacija zahteva. To zna svako ko ima minimalno znanje o zdravstvu. To zna i predsednik. Zato se problem nije rešavao. Jednostavno je uklonjen sa sajta i postao nevidljiv.
Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u roku od nekoliko dana krajem januara i početkom februara, sa liste čekanja za operaciju kolena „nestalo“ je 2.515 ljudi, a sa liste za operaciju kuka još 1.804. Ne postoje javni podaci da su ti ljudi operisani.
Ne postoje objašnjenja gde su preusmereni. Ne postoje nikakvi odgovori.
Sajt Ministarstva zdravlja upućuje građane na RFZO, a na sajtu RFZO se vidi da podaci o listama čekanja nisu ažurirani od 2024. godine. Pacijenti su, dakle, uklonjeni iz evidencije, ali bolest je i dalje tu. Oni sada postoje samo kao ljudi bez statusa, bez informacije, bez prava, bez ikakvog mehanizma zaštite. To nije administrativna greška. To je odluka.
Ljudi koji se više ne pronalaze na listama su uznemireni i uplašeni. Ne znaju da li su „skinuti“ jer će uskoro biti operisani ili zato što su proglašeni nepoželjnim u statistici. Ne znaju da li treba ponovo da se jave, kome da se obrate, da li su izgubili pravo. Na njihova pitanja se ne odgovara. Ne odgovaraju ni zdravstvene ustanove, ni RFZO, ni Ministarstvo zdravlja. Ne odgovara se ni novinarima. Ćutanje u ovom slučaju nije propust. Ćutanje je metoda „rešavanja“ problema. Ako nisu javno vidljivi, onda praktično ni ne postoje.
Istovremeno, država demonstrira drugu vrstu „brige“ o svojim najugroženijim građanima. PIO fond objavljuje rezultate raspodele banjskog lečenja za penzionere sa najnižim primanjima, uz naglasak na one koji zadnjih pet godina nisu bili na rehabilitaciji. Akcija se završava, a gotovo istovremeno se, uz veliku medijsku pažnju, najavljuje konkurs za dodelu humanitarnih paketa građanima čija primanja ne prelaze 34.201 dinar. To nije socijalna politika. To je javna demonstracija moći nad siromašnima.Toliko novca mnogi od njih potroše za doručak. Nema ničeg ponižavajućeg u pomoći, ali ima u sistemu koji najpre osiromaši stanovništvo, a zatim ga drži u stanju stalne zavisnosti. Nema ničeg humanog u paketu hrane koji se dodeljuje u atmosferi političke lojalnosti. To je ucena. I to najniža koja vređa i ponižava.
Ovo nije priča o neefikasnoj administraciji. Ovo je priča o političkom modelu u kojem se bolesni brišu sa lista da bi se stvorio privid uspeha, a siromašni se hrane da bi se obezbedila poslušnost. Predsednik države nije posmatrač tog procesa već ga on lično vodi. Javnim nalozima i političkim pritiskom da se problemi „reše“, makar samo na papiru. Liste čekanja su nestale. Pacijenti nisu, a nije nestala ni odgovornost. I to je sada najtačnija dijagnoza zdravstva u Srbiji.
Sve ovde nabrojano: brisanje pacijenata sa lista čekanja, ćutanje institucija, selektivna „briga“ za siromašne, humanitarni paketi, banje, povremena velikodušnost države ima jedan jedini cilj: obezbeđivanje sigurnih glasova na sledećim izborima, kad god oni bili. I na onima posle njih. I na svakim prethodnim.
To nije nova praksa. Godinama unazad mehanizam je isti, samo su ulozi rasli. Nekada su to bili sitni pokloni neposredno pred izbore. Zatim jednokratne pomoći. Danas se obećavaju poljoprivredne mašine, traktori, asfaltiranje ulica, rešavanje komunalnih problema, dodela nameštaja, bele tehnike, subvencije, otpis dugova. Poklanja se sve, osim sistema koji bi funkcionisao bez ucene. Sve se poklanja. A najviše prazna obećanja do sledećih izbora.
Gde je donja granica ponižavanja sopstvenog naroda radi daljeg opstanka na vlasti? Nema je očigledno jer su sva dna su
odavno probijena.
Ostaje samo tišina onih koji su izbrisani, i glasovi onih koji su prinuđeni da biraju između dostojanstva i preživljavanja. Ali i između gluposti i očuvanja enormnog bogatsva koje su samo u ovakvom sistemu mogli da steknu.
dr Slavica Plavšić
