Gledam juče velike muke zagrebačkog gradonačelnika Tomislava Tomaševića oko organizacije dočeka rukometne reprezentacije Hrvatske, koja je na Evropskom prvenstvu osvojila bronzanu medalju. Doček je prvo trebalo da bude organizovan u četiri sata, ali pošto su rukometaši insistirali da na proslavi peva lokalna zvezda Marko Perković Tompson, Tomašević se predomislio i otkazao doček. Stvar je u svoje ruke preuzela Vlada na čelu sa predsednikom Andrejom Plenkovićem i „dernek” je sinoć ipak održan, a Hrvatska se slično kao i Srbija potpuno podelila po tom pitanju. To su već „susedski” problemi i ne bih da se u to mešam. Ipak, moram još jednu rečenicu da napišem. Taj nekakav „šerif” poznatiji po konspirativnom nadimku Tompson je zabranjen u više zemljama EU zbog toga što u nekim pesmuljcima promoviše ustaštvo.

Ja ću se baviti počecima narodnih veselja sportista koja su organizavana kod nas u Beogradu čiji sam bio akter, a bogami i izveštač za redakciju u kojoj sam tada radio.

Moram da kažem da je bilo baš lepo i da je ispod balkona Starog dvora bilo više desetina hiljada ljudi koji su došli da proslave prvi trijumf košarkaške reprezentacije. Kao da juče bio taj 3. jul 1995. godine kada je tadašnja reprezentacija Jugoslavije predvođena Đorđevićem, Bodirogom, Danilovićem, Divcem, Paspaljom, Savićem… drmala evropskim basketom. Dan ranije u finalu u Atini „plavi” su pobedili Litvaniju sa 96:90 i stigli do zlata. To slavlje je bilo nezapamćeno i ta tradicija je trajala punih 36 godina dok nedavno nije ukinuta bez ikakvog objašnjenja. Gradonačelnik Aleksandar Šapić se pravi „mrtav” i ne oglašava se već dugo.

Zlato vaterpolista na nedavno završenom prvenstvu Evrope nije proslavljeno na tradicionalan način. Ipak, svima je jasno da je to urađeno zbog stanovnika egzotičnog naselja Ćacilend, koje se nalazi ispod slavnog balkona u srcu Beograda. Na taj način su nam uzeli lepu prošlost, a plašim se da žele i budućnost.

Vratimo se na jul 1995. godine. Jugoslavija je pune četiri godine bila pod sankcijama UN zbog rata u Bosni i Hercegovini. Za to vreme nismo igrali ni na jednom velikom sportskom takmičenju. Pitanje je da li bismo i tada igrali da čuveni Bora Stanković, u to vreme generalni sekretar FIBA, nije svojim autoritetom „pogurao” selekciju tadašnje Jugoslavije.

Narod željan sportskih uzbuđenja sa velikim nestrpljenjem je čekao to takmičenje i ulice su u vreme utakmica našeg nacionalnog tima bile puste. Nigde nikoga. Svi su bili pred TV ekranima i sa ogromnim uzbuđenjem pratili duele naše reprezentacije. Igrala je Jugoslavija izvanredno i u devet utakmica slavila isto toliko pobeda i popela se na pobedničko postolje. Selektor je bio Duda Ivković, a njegov pomoćnik Željko Obradović.

Na putu do zlata smo čak po dva puta pobedili Grčku kao domaćina i Litvaniju što je bio svojevrsni podvig.

Zbog ludila koje je nastalo na ulicama posle trijumfa u odlučujućoj utakmici odlučeno je da se dan kasnije organizuje opštenarodno veselje ispred balkona Skupštine grada Beograda. Program je vodio Dejan Cukić, u to vreme član sastava Bajaga i instruktori. Kao klinac je trenirao košarku u Crvenoj zvezdi i Radničkom, voleo je taj sport i dobro je vodio program. Na balkonu je prozivao jednog po jednog igrača, a zatim i članove stručnog štaba, animirao publiku, stalno pevao. Svako ime i prezime je izazivalo histeriju među prisutnim koji su skandirali i pevali razne pesme.

Delirujum oduševljenja je nastao kada je sa zvučnika puštena famozna stvar Srđana Gileta Jankovića i njegovog Električnog orgazma „Igra rok en rol cela Jugoslavija”. Ta pesma je postala svojevrsna himna košarkaške reprezentacije koja se tih godina sa svih velikih takmičenja vraćala uglavnom sa zlatom. Neverovatno. Prostor u centru grada se tresao od skakanja razdragane mase, uglavnom mladih ljudi. U svakom slučaju bilo je predivno veče. Sada su bez reči ukinuta i ta narodna veselja. Srbijom već odavno duva depresija i narod je generalno loše volje.

Počeo sam sa zagrebačkim gradonačelnikom Tomislavom Tomaševićem, a završiću sa našim Tomašević Dejanom, novoizabranim predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije i članom SNS-a. On je u to vreme tek napunio 22 godine i bio je najmlađi član tima. Na balkonu je stajao krajnje desno i pri kraju svečanosti je kao svi igrači dobio priliku da se obrati okupljenom narodu.

Rekoh da sam bio izveštač sa tog dešavanja i već sam imao desetak godina novinarskog staža. Tomašević je uzeo mikrofon i zamolio prisutne da ga prate. Zapevao je u to vreme veliki hit nekakvih navijačkih grupa koje su mi dobrim delom i ogadile sport. Ti stihovi su glasili: „Večeras je naša fešta, večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče, nek se peče i okreće ko ga j…. nije im’o sreće”.

U izveštaju sa tog spektakla sam između ostalog napisao da je malu senku na fenomenalno opštenarodno veselje bacio mlađani centar Dejan Tomašević, koji je pevao pesmu koja nije baš bila primerena datom trenutku. Sutradan na uredništvu i analizi broja se povela malo žešća rasprava o mom tekstu. Kao i sada u Hrvatskoj tako se uredništvo potpuno podelilo oko mog pisanja. Neki su smatrali da treba da dobijem nagradu za izveštaj koji je sa dve slike bio najavljen i na prvoj strani. Preovladali su oni kojima se moj komentar nije dopao tako da ni od nagrade nije bilo ništa.

Nije bilo nagrade, ali ne žalim. Ostala je predivna uspomena koje se i danas rado sećam. Meša Selimović davno napisa: „Bogatstvo je ono što mogu da ponesem gde god odem, a to su uspomene. One ne mogu da propadnu, ne mogu se potrošiti, ni izgubiti. Niti mi ih ko može ukrasti”. Nadam se samo da nisam bio dosadan i da ste do kraja pročitali ovo moje sećanje na daleki juli 1995. godine.

Milorad Bjelogrlić