Autentične revolucije su dugotrajnije u odnosu na uvezene. Primeri Kube, Jugoslavije i Kine potvrđuju tu tezu. Uvezene demokratije su nestabilne, neodržive i kratkotrajne i vice versa. 

Beg u viziju lepše budućnosti, jer nemamo snage da se suočimo sa tragičnom stvarnošću, obično naš pogled usmerava ka spolja ili ka gore, očekujući da će neka sila koju nismo ni stvorili, ni uzrokovali, pa samim tim ni zaslužili, rešiti naše probleme koji nam se čine nerešivim. Zabrinjavajuća je naša potreba za tutorom, naša neodgovorna infantilnost, naše odbijanje da odrastemo. Zato umesto lidera tražimo oca nacije, kao da smo siročad, kopilad, deca bez staratelja. Zato umesto procedura više volimo prečice, kao slatkiše umesto zeleniša, kao zabavu umesto obaveza. Zato naše greške ne prihvatamo kao svoje, već kao deo zavere ili kao posledicu zavisti drugih oko nas, jer mi smo nevini, bezazleni, nesvesni. Pa zar deca nisu opravo takva- bezgrešna, ona nemogu biti kriva za svoje postupke?! Ceo jedan narod pokušava da ovako proživi čitavu epohu, a kada mu ne uspe onda krivi gorku sudbinu, nepravedni svet ili svoju žrtvu uzdiže na religijski nivo.

Vučić nam se desio upravo iz naše potrebe za roditeljem koji će nas štititi od strašila sa strane, od gladi i bede, od poplava, bolesti, ratova. On će nas očinski kritikovati da smo lenji, da teško prihvatamo promene, da moramo da menjamo mentalitet, navike, način života. Opet, on će nas svrstati u istorijske narode koji su spasili svet, koji su bili grudobran evropske civilizacije, večite žrtve globalne nepravde čiji uzrok samo on može da dokuči.

Vojska koja se mobiliše, naoružava i raspoređuje nasuprot nas je baza izgrađene piramide kulta ličnosti. Oni više ne veruju ni u državu, ni u društvo, ni u pojedinca. Oni veruju samo u Njega. On im je zamena i za zajednicu, i za državu, i za sebe same, jer On razmišlja, stvara, pati i žrtvuje se umesto njih. Zbog toga mu oni duguju neizmernu zahvalnost, divljenje i lojalnost i najmanje što mogu da urade zauvrat jeste da budu živi zid između njega i njegovih neprijatelja.

Dugo je, predugo je On epicantar svih političkih dešavanja u Srbiji. On uživa u toj poziciji jer je maligni narcistični egocentrik. On se time hrani, on raste i jača zahvaljujući tome. „Nisi nadležan“-bio je prvi udarac u meki trbuh predsdniku sociopati. Nekoga ko je patološki attention-whore najviše boli oduzimanje pažnje do granice ignorisanja. Jedna od većih grešaka opozicije bilo je isuviše lako upadanje u dobro pripremljenu zamku gde je celokupna baražna vatra usmeravana prema Njemu. Nekada su grešili u određivanju perimetra, nekada je namerno promašivano, nekada je pucano ćorcima. Kada vam se politika svodi samo na jednog čoveka i sami bivate nesvesno uvućeni u format kulta ličnosti i time ga indirektno ojačavate.

Program od nekoliko stotina strana koji studenti spremaju-odličan potez.

Obilazak  najzabačenijih sela i zaseoka po Srbiji sa jasnom političkom porukom-odličan potez.

Ideološko- politički minimum kao selektivni kriterijum za „studentsku listu“-odličan potez.

Preobražaj društva demokratskim putem uz društveni konsenzus-odlična ideja.

Demokratija je ideologije inkluzivnosti, tolerancije i dijaloga. Kada je postavite nasuprot diktatoru gube se dimne zavese kojima on pokušava da prikrije svoje maligne nedostatke i zle namere. On umesto da ujedinjuje, on isključuje. Umesto da toleriše drugačije od sebe, on ih antagonizuje i stigmatizuje. Umesto da dijalogom rešava krize, on monologom pokušava da sa svakog problema odstrani fokus javnosti.

Ove suprotnosti treba dodatno pojačavati tokom kampanje. Uz očekivane zloupotrebe institucionalne moći, uz udarce ispod pojasa, uz proliferaciju surogat opozicije-uz sve te opasnosti moguće je završiti prvu fazu oporavka Srbije koja se ogleda u razvlašćivanju Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Potrebno je raditi na inspiraciji, motivaciji i aktivaciji masa. Katalizator tog procesa jesu studenti, instrument tog poduhvata moraju biti odrasli, junaci te pobede bićemo svi.

Pobeđujući Njega pobeđujemo sebe, svoju zaostalost u razvoju i u trci sa drugim narodima, svoju infantilnost koju treba zameniti poletnom,kreativnom i ambicioznost adolescencijom (do zrelosti je dug put).

Krenimo tim putem kojim se mora proći, pre ili kasnije. Najveću žabu progutajmo prvu. Do pobede!

dr Aleksandar Dikić