Pao je sneg u Majdanpeku. Ništa neobično. Ledenice, gornjak, sve pokrio. Ništa neobično. Nema struje četir dana, i noći. Standardno. Grejanja nema, sve pod kontrolom, normalno. Zovu građani, pište deca. Pa suze su lekovite.

Zovite predsednika opštine. Nema ga, nije došao iz Milanovca. Da nije zaglavljen? Nije, kaže telefonska centrala. Ostavite podatke, javiće se kad stigne. 

Došla struja. Bravo, tri put ura!!! Za koga? Za predsednika? Za koga? Za Popovića! Za koga? Za Vučića, on ga postavio. Bravo!!! BRAVO!!!

Izvinite, ja sam onkološki pacijent, imam sedam banke, i nemam grejanje. Predsednik nije stigao, javiće se kad stigne. Prvi, drugi, treći dan, niko se ne javlja. Ljudi pokupovali smederevce, ali nemaju ko da im dotera na deveti, osmi, sedmi. A drva, na terasu .

Jer tu predsednik Pop? Nije on Pop. Znam, policajac bio, sad invalidski.  Pa jer hoćeš da ti invalid cepa drva, reče sekretarica i spusti. 

Puštaj struju, dok nju imamo. Ja nemam ni za lekove, a kamoli za struju. I ja, i ja!!! 

E, jeste stoka, predsednik je živ, u Donjem Milanovcu odmara. I on pije lekove? Jel ima pare? Ima, ima, ne brinite. Važno je da on ima, a za mene, nije važno, kad nisam učio školu za pandura, ovaj predsednika. Tttttutttuuu, prekide se veza. 

Siniša Stojčić