Svi mi, da se ne lažemo, katkad lažemo. Neko laže više, neko laže manje. A on, kako stvari stoje (a stvari jedva i da stoje), laže neprestano. Dakle, ko je on? Iako pisac ovih smrtno neozbiljnih redova osnovano sumnja da on uopšte zna ko je on, on je najjednakiji među nama nejednakima i najsposobniji među nama nesposobnima. On je patološki lažov. Ujedno obavlja i funkciju predsednika Republike Srbije.
Psihološki i etički integrisana ličnost – barem bi tako, tokom razvoja ličnosti, valjalo da bude – postaje svesna ljudske potrebe za laganjem, i laganju se, više ili manje, opire istinom i odgovornošću.
Patološki lažov na funkciji predsednika Republike Srbije, pak, laže čim zine i zine čim laže, laganju se uopšte i ne opire, a njegov odnos spram istine i odgovornosti ne bih da pominjem iz sanitarnih razloga. Patološki lažov na funkciji predsednika.
Republike Srbije obećava narodu svom kule, gradove i fabrike. Ruku na srce, kule, gradove i fabrike narodu svom jeste dao. Ali, gradove što postadoše zatrovane urbanističke lakrdije i papazjanije, i to zahvaljujući alavim fudbalerima što postadoše građevinski investitori, i sličnim huljama, sve samim epigonima patološkog lažova. Kule se, kako stvari stoje (a stvari jedva i da stoje), naprasno ruše, mrveći pod sobom sve živo i sve mrtvo. A njegove fabrike (i stadione) ne bih da pominjem iz sanitarnih razloga.
Moramo u obzir uzeti i nemalu mogućnost da patološki lažov nije svestan svoje patološke lažljivosti – patološki lažovi uglavnom, u svom toku svesti, nemaju svest o svojoj lažljivosti – koja može biti posledica sociopatije, narcisoidnog poremećaja ličnosti, graničnog poremećaja ličnosti, i tako dalje, i tome slično. Neka se time pozabave stručniji od pisca ovih smrtno neozbiljnih redova. Ali, nesmeštanjem tamo gde mu verovatno jeste mesto, ambiciozni patološki lažov je, od ove zemlje hronično zlosrećnih, nezrelih i pakosnih ljudi, napravio svoju kobnu i kičersku Šangri-La. Krivotvorenu obećanu zemlju koja nije ništa drugo do ospoljavanje zajebanog, neuravnoteženog i nestvarnog unutrašnjeg sveta patološkog lažova.
Međutim, kako se ne bismo uljuljkali u slatko samosažaljevanje, samopreziranje i samoprecenjivanje (pisac misli i na sebe), neke od omiljenih srpskih paranormalnih disciplina, valjalo bi da sami sebi priznamo da to što se patološki lažov nalazi tu gde se nalazi, a nije smešten tamo gde mu je verovatno mesto, takođe jeste ospoljavanje našeg kolektivnog unutrašnjeg sveta.
Taj svet građen je stolećima, mahom na temeljima koje pisac ovih smrtno neozbiljnih redova takođe ne bi pominjao iz sanitarnih razloga, ali mu ne preostaje ništa drugo do da ih pomene iz praktičnih razloga.
Narod naš, pod az, ponajviše se oslanja na rekla-kazala kao glavni izvor informacija; pod buki, lukavost vidi kao jedinu valjanu pamet i veštinu; pod vjedi, na mitomaniju (pisac misli i na sklonost ka davanju mita) gleda kao na slavnu istoriju; pod glagolj, u opsenarstvu pronalazi vrhunsku mudrost; pod dobro (što nikako nije dobro), prostor-vreme vidi kao jednu beskonačnu deponiju; i, pod este, od Novaka Đokovića pravi Dažboga, panslovensko solarno božanstvo, osnovu života na zemlji. Kada sve to smutimo pa prospemo, dobijemo jedno savremeno pleme, što živi petsto kilometara od Beča i osamsto kilometara od Atine, mereno vazdušnom linijom. Dok je duhom negde u Sibiru, što će reći, na udaljenosti od oko sedam hiljada kilometara, koliko je od Srbije maltene udaljen i Japan, takođe mereno vazdušnom linijom. Istovremeno, pleme je obučeno u korporativne rite istaknutih nacista Huga Bosa i Adolfa Daslera, do ušiju je zaljubljeno u sebe, nemačke automobile, ali i u svoje svemoguće poglavice i šamane – Pašića, Miloševića, Karadžića, Mladića, Dodika, Nikolaja Velimirovića. Razume se, i u patološkog lažova. Ali, i u belosvetske patološke lažove. Da ne zaboravim, pripadnici plemena sve slobodno i neslobodno vreme troše tupavo blenući u ekrane pametnih telefona, dok istovremeno gnevno podvriskuju kako neko iz senke hoće da ih čipuje.
S obzirom da je ova balada, ipak, posvećena patološkom lažovu, nečoveku koji odavno ne zaslužuje nikakvo poštovanje, a ne njegovom plemenu, i s obzirom da je naslovljena tako kako je naslovljena, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova ima potrebu da zaćuti. Ali, patološkom lažovu, prigodno, posvećuje stihove Arsena Dedića, koji se u svom pesničkom delu i te kako znao pozabaviti diletantima, nadrimajstorima i neznalicama: „Sve što im do ruku dođe/ pepeo i prah/ rođeni da budu vođe/ i da siju strah/ Po izgledu svi su isti/ rustikalni dah/ sve što taknu ti kursisti/ podvala i krah/ Oni mogu ovdje/ ili bilo gdje/ stručnjaci za ništa/ eksperti za sve“.
Miloš Živković
Izvor: Danas.rs
