Na sve strane, od opozicionih medija do društvenih mreža, napada se Ćacilend ili kako bi pravilnije trebalo govoriti Ćacistan, jer se radi o mestu okupljanja onih koji podsećaju na najgori orijentalni bašibozuk (osmanske paravojne snage). Za razliku od prvog termina koji asocira na zabavni Diznilend, drugi je stoga primereniji jer u startu ima negativan prizvuk.
Pod udarom su, naravno, i njegovi „stanari“, pa i hardkor Vučićeve pristalice iz redova interese zajednice, koji se sve češće u informacionom prostoru nazivaju „Ćacad“. Radi se o parafraziranju reči prasad – zbirne imenice za mlade svinje.
Namera je, pretpostavljam, da se politički protivnici – ili tačnije najamnici u službi našeg kneza tame – ponize, ali i da se pošalje poruka da ih gazda tretira kao domaće životinje, koje po svom nahođenju, tera u obore, torove, štale.
Sve to ima smisla, ali samo dok se ne preteruje, što je već postalo slučaj. I to kako mislim, u krugovima u službi Brisela, koji ne odbacuju u nekom momentu negde „gore“ dogovoreni aranžmanom sa Alekom bez Kosova, planski kreiran slučaj!
Razumem bes ljudi zbog onoga što Vučić radi i potrebu da se on iskaže, kao i revolt zbog toga svega šta čine mnogi njegovi plaćenici najnižeg tipa, koji su nam pred očima u centru Beograda ali i na drugim lokacijama gde se odvijaju građanski protesti. No, ne smemo da od drveta ne vidimo šumu tj. da se usled poplave emocija usredsredimo na jedno stablo dok se iza njega prave kombinacije na koje ne obraćamo pažnju.
Ključni problem ove zemlje – makar onaj koji je u prvom planu što ne znači da sličnih personalnih i drugih opakih nevolja nema na klupi za rezervu naših globalnih i regionalnih neprijatelja – jeste Aleksandar Vučić.
On je uzurpirao našu državu i kriminalno je devastira, dok uporedo prodaje Kosovo i druge srpske nacionalne interese kako bi strani faktori od kojih zavisi tolerisali njegovo – nema sumnje protivno svim mogućim vrednostima o kojima revnosno govore – ponašanje.
Vučić je politički Džek Trbosek koji ovu našu napaćenu zemlju masakrira u nacionalnom, ekonomskom te univerzalno moralnom smislu. Stoga, pre svega protiv njega moramo posvećeno i forsirano da se borimo.
Tzv. „Ćacistanci“ su njegovo obično topovsko meso. U jeku bitke naravno da i oni moraju da budu na meti, ali ne treba im pridavati značaj koji nemaju. Oni su potrošna „roba“ i tako ih treba posmatrati.
Vučićevi eksponenti većeg kalibra – kao što je sudija Ustavnog suda Vladan Popov, poznat po tragikomičnom stavu za nekoga ko bi trebalo da bude branilac Ustava, da naš spin diktator i ne mora da ga poštuje po svaku cenu – već poručuje da je vreme „da se Ćacilend okonča“. To je svakako odraz nekog Vučićevog plana u koji je Petrov upućen.
Kada proceni da mu to odgovara, Aca (Anti)Srbin će svoje plaćenika da prepakuje u „Lacad“, „Kacad“ ili ko zna šta drugo, a „Ćacad“ će pasti u zaborav (izuzev viceva). I da li će se nešto bitno promeniti u zemlji Srbiji? Neće!
Zato ne nasedajmo na zamagljivanje stvari koje podrazumeva da se kreira atmosfera da nije 99 posto problema Vučić, već da ga bar 50 odsto čine neki drugi manji ili veći igrači. To onda otvara prostor za razne nagodbe sa Alekom bez Kosova, a on će radi njih žrtvovati nabeđene a zapravo nebitne pione, kako bi ispalo da pravi neke suštinske ustupke.
Nema spasa ovoj zemlji dok Vučić ne ode a uporedo ne sprečimo da neka mala, ali kolektivno jednako opasna vučad u službi istih evroatlantskih gospodara, nastave da ovu zemlju vode iz jednog u drugi krug pakla! To mora da nam bude glavna tema a ne tzv. „Ćacad“!
Dragomir Anđelković
