Jednima je Bog dao, da mogu mnogo pričati, a ne reći ništa. Drugima, da podjednako uspešno, mogu pisati. Baš takav slučaj, zadesio je jedno pisanije posvećeno meni. Iako neupućenom konzumentu, makar na prvu, ono ne mora delovati kao da je potpuno lišeno suštine, ipak se svodi na gromoglasno ćutanje nevešto maskirano urlikom: „Ko je bre taj Šarović da narušava naše pravo na ćutanje?“ Priznajem. Kriv sam. Poremetio sam medijsku i političku žabokrečinu, medijski i politički duopol u kome su kako uloge, tako i kolač, odavno podeljeni. Taj greh, nije mi mogao ostati neprimećen, kao ni neosvećen.

Nedavno održah konferenciju za medije ispred televizije N1. Simbolično, dočekan sam spuštenom rampom i zatvorenom kapijom. Opet simbolično, mikrofon sa poznatim logoom, novinar nezavisne televizije proturio je kroz rešetke u pokušaju da tako „prisustvuje“ mom obraćanju. Mene beše sramota njihove sramote, pa ga ipak brzo nagovorih da nam se sa snimateljem pridruži ispred rešetaka.

Mom poznaniku Igoru Božiću i njegovoj redakciji, postavio sam nekoliko pitanja iza kojih i danas apsolutno stojim.

ZAŠTO ĆUTITE?

Zašto sistematski prećutkujete brojne, brutalne napade na članove ekipe KTV televizije i mene? Napade počinjene direktno od strane visokih funkcionera policije, kao i napade počinjene od strane visokih funkcionera Srpske napredne stranke u prisustvu visokih oficira policije. Napade koji su rezultirali izbijenim zubima, polomljenim kamerama, ukradenom opremom. Napade kakve Srbija ne pamti.
Da li je u interesu javnosti i vaših gledalaca da za takve izgrede NE saznaju, ili je to u interesu Aleksandra Vučića i njegovih batinaša?
Ukoliko već duže od godinu dana, danonoćno protestujemo širom Srbije zahtevajući da institucije rade svoj posao i tražeći promenu sistema, zar nije opravdano postaviti pitanje koja je razlika između tužilaštva koje ne radi svoj posao, policije koja ne radi svoj posao i
novinara koji ne rade svoj posao?

Na pomenutoj konferenciji nisam izgovorio ni jednu ružnu reč, samo istinu. Nekima neprijatnu, ali nespornu, ISTINU.
U nedostatku argumentovanih, zdravorazumskih odgovora na moja pitanja, u nedostatku odgovora koji bi bio u skladu sa principima Kodeksa novinara Srbije na koje sam vas podsetio, umesto novinara ili urednika televizije N1 kojima sam se obratio, odgovorio mi je prepodobni Draža Danaski. Njemu je svakako bilo lakše da odgovori, pre svega jer je kao i drugi medijski sveti Oci, i njihov Draža iznad ovozemaljskih trivijalnosti poput Kodeksa novinara Srbije, interesa javnosti ili istine. Odgovor je glasio: „jednom radikal, uvek radikal, a mi o radikalima ne izveštavamo!“. Zapravo, takav, za mene očekivani, ali konačno jasno i glasno izrečeni odgovor, jeste i razlog iz koga sam pitanja i postavio. Ne zato što je odgovor prepodobnog Draže nov ili mudar, već zato što je njime još jednom potpuno demaskirao bajku o sopstvenom profesionalizmu i poštovanju novinarske etike. Neki bi rekli: „nećemo se držati Kodeksa kao pijan plota“, a prepodobni Draža jasno je stavio svima do znanja da za njega novinarski Kodeks važi, sve dok ne dođe u sukob sa njegovim ideološko političkim
preferencijama.

Možda bi mi prepodobni Draža postavljena, pa makar i neprijatna, pitanja oprostio, ali, kako kaže „naštampane članove Kodeksa novinara Srbije koje sam želeo da uručim Igoru Božiću“, očigledno nije mogao. Pritisnut potpunim odsustvom argumenata i nemogućnošću kreiranja iole smislenog odgovora, te uprkos svemu snažnom, neodoljivom željom da mi ipak odgovori, primenio je uobičajenu metodu tabloidnih urednika. Umesto davanja pristojnog odgovora na pristojno postavljeno pitanje, umesto argumentovanog odgovora na pitanje zasnovano na činjenicama, odlučio je da se pozabavi likom i delom onoga ko pitanja postavlja.

Još iz antičkih vremena postoji običaj da se prilikom obraćanja svecu prinese i žrtva. Voli to i prepodobni Draža, a sudbina je htele da mu prva pri peru bude, istina. Pokoj joj duši. U to ime, izneta je tvrdnja, ovenčana oreolom glavnog argumenta, da Ustav, zakoni, pa čak ni novinarski Kodeks u mom slučaju ne važe jer sam, kako Draža tvrdi, ni manje ni više, bivši generalni sekretar SRS. Navedena neistina, verovatno skladu sa kanonima, do kraja teksta ponovljena je još tri puta.

Zna on dobro da to nije tačno, ali stradanje istine mala je cena, cena koju je Draža više nego spreman da plati kako bi potkrepio zadatu tezu da mu mnogo ličim na Vučića, a najvažniji, vaistinu nepisani, član Kodeksa novinara Srbije glasi: „Profesionalno je i Dražougodno prećutkivati napade policije i batinaša na one koji prepodobnom Draži Danaskom makar zaliče na Vučića”.

Naravno, osim što mu je u konkretnom slučaju bilo oportuno, intimno, siguran sam, da čak ni Draži, ja ni po čemu ne ličim na Vučića, iako po načinu zaobilaženja istine i etiketiranju političkih neistomišljenika on i te kako može da zaliči. Jedina razlika je u tome što mi Vučić i njegovi ćaci viču: „Šaroviću ustašo“, predstavljajući me kao izvor svih zala ovog sveta, dok mi Draža potpomognut njegovim ćacima istovremeno skandira: „Šaroviću radikalu“, takođe me predstavljajući kao izvor svih zala ovog sveta. Metodologija dehumanizacije je apsolutno ista. Razlika je samo u korišćenim terminima.

Ja uprkos svemu odbijam da se ponašam i pišem kao Draža, ne samo jer ne želim da nekome zaista zaličim na njega ili ne daj Bože Vučića, već pre svega jer bih to smatrao ličnim porazom i demonstracijom sopstvene sujete i slabosti.

Upravo tako tumačim i veoma zluradu optužbu da sam ispred N1 došao da se mešam u uređivačku politiku. Ne prepodobni Dražo, jednostavno je. Ako ste zaboravili, to se zove SLOBODA GOVORA. Citiram: „Sloboda govora je sloboda pojedinca ili zajednice da iskažu svoje mišljenje ili ideje bez straha od odmazde, cenzure ili sankcije“. Da neverujete, navedeni standard civilizovanog društva, važi i za nas sa kojima se politički ne identifikujete.

Svako ko se bavi javnim poslom, podložan je javnoj kritici. Makar za mene, nema svetih krava. Uostalom, to nas je kao društvo i dovelo dovde.

Međutim, kako prethodni „argumenti“ čak ni samom Draži nisu izgledali ubedljivo, odlučio je da izvuče keca iz rukava i pozove se na svevišnju logiku „Ko si bre ti da moje bližnje pitaš zašto ne poštuju Kodeks novinara, kad ni ti Šaroviću nisi po Kodeksu?“ U tu svrhu, prepodobni Draža, jednim potezom svoga svetog pera, proizveo me u „predsednika političke partije“, iako čak i sam, u prethodnom delu teksta, navodi da sam predsednik Pokreta „Ljubav Vera Nada“. Dobro zna Draža i to da udruženje građana i politička partija nisu isto. Ali elem, ta neistina bila je neophodna kao temelj na kome će sazidati zaključak da sam, osim njegovih sledbenika za koje je to okej, i potpuno nebitni, smrtni, obični, ja – „u prekršaju“? Kako bi inače, bez te više puta ponovljene neistine, opravdano citirao i svoje kolege podsetio, na odredbu Kodeksa novinara Srbije koja glasi: „Zalaganje za bilo koju stranku ili političku opciju nespojivo je sa novinarskom profesijom“. Lepo zvuči, ali istine radi, u poslednjih 35 godina, u Srbiji ćete pre pronaći pticu Dodo nego takvog novinara.

Urednik Petrović nije izdržao ni da ne pohvali svog kolegu Georgieva, urednika vesti sestrinske televizije Nova S, u prilog čijih vrlina je istakao da bi „bio odličan političar, samo neće“. E baš j.b.g.! Kud baš sad da neće kad nam je najteže!? Pa ko će bre onda da nas spasi? Propadosmo! Ajde molim te, dobri naš medijski oče Dražo, proveri da kojim slučajem nemaš još kog spasioca u rezervi?

Međutim, čak ni prepodobni Draža nije imao odgovor na jednostavno pitanje koje sam Georgijevu postavio uz tortu, upriličenu povodom neslavne godišnjice od kako su gledaoci informativnog programa koji uređuje, poslednji put videli da sam nekim slučajem i dalje među živima. Pitanje Georgievu je glasilo: „Ako po vašem mišljenju u poslednjih godinu dana, nisam dovoljno aktuelan sagovornik da bih bio gost vaše televizije, i nisam dovoljno relevantan da bi vaša televizija svoje gledaoce izvestila o mojim aktivnostima i napadima na mene, po čemu sam relevantan i aktuelan gost bio pre 12. novembra 2024. godine?”.

Umesto odgovora, usledila je još jednom svečano ispaljena ona čuvena Dražougodna floskula koja potire ama baš svako pitanje bez odgovora – „jednom radikal…“. Ne mogu da se ne zapitam, kako nikada iz usta prepodobnog Draže Danaskog ili drugih svetih medijskih otaca, nisam čuo „jednom žuti, uvek žuti“ ili ne daj Bože „jednom komunista uvek komunista“. Kojom su to mentalnom gimnastikom od svake odgovornosti za stanje u Srbiji abolirani komunisti i presvučeni komunisti ogrnuti zastavom EU? Kako su abolirani Slobini i Dačićevi socijalisti sa skoro neprekinutim kontinuitetom vlasti od 1945. godine, do danas? Možda zato što su Dačić i Tadić još 2008. postigli i potpisali „istorijsko pomirenje“. Možda zato što bez koalicija sa SPS-om, ne bi bilo moguće već 25 godina voditi Srbiju u nikad dalju Evropsku uniju. Tu dolazimo do suštine. Nezgodno je, pa čak i prepodobnom Draži, govoriti loše o saborcima. Lakše je reći: „Naša govna ne smrde. Naša govna su zlatna, koje god boje bila, pa makar i žuta“.

Elem, gospodine Dražo i verni mu narode, nisam ja vama problem što sam bivši radikal, kao što vam problem nisu ni bivši žuti, ni bivši G17+ kvazieksperti, ili bivši dosovci, jer ste sa mnogima pravili dilove, po potrebi ih promovisali ili rehabilitovali. Ne bih vam bio kamen u cipeli ni da sam prethodnu godinu prespavao poput većine političkih aktera u Srbiji. Ne bih vam bio trn u peti, ni zvezda površnih kolumni, ni da kao novinar nisam ušao u osinje gnezdo u koje niko od onih „pravovernih novinara u skladu sa Kodeksom“, nije smeo ili hteo. Problem sam, kako Vučiću tako i vama, jer nikome ne ćutim i ne podilazim. Problem sam, jer sam za razliku od mnogih, izašao iz svoje zone komfora, jer sam umesto prazne priče ili samoljublja, izabrao borbu „prsa u prsa“, i u toj borbi ostvario, možda ne u vašim redakcijama ali svakako u narodu, zapažene rezultate.

Umesto da ono što je očigledno priznate i pozdravite, vi uporno odbijate da izađete iz svoje zone komfora, jer uvek je lakše rušiti, pa makar i ono što je urađeno dobro, nego graditi ispočetka. Lakše i komfornije je voditi borbu protiv imaginarnih „aveti prošlosti“, ali ishod davno završenih i izgubljenih bitaka ni vi ni ja ne možemo promeniti.

Srbija je duboko podeljena zemlja po mnogim osnovama. Upravo od tih podela zavisi Vučićev politički opstanak. Bez podela, neće biti ni njega.

Ali, podelu na dve Srbije Vučić nije napravio sam. Duboki rov, sada već provaliju, između „dve Srbije“ zajednički kopaju pregaoci sa obe strane. Dok visoke zidine sa jedne strane provalije neumorno dižu režimski, sa druge to podjednako predano čine „nezavisni“ mediji.
Sa obe strane, postoje ljudi koji ne žele da se spor između dve Srbije okonča. Jer, kao što Vučić ne bi mogao opstati u srećnoj i normalnoj državi, tako ni oni, u normalnoj postavci stvari, ne mogu zamisliti svrhu svog postojanja.

Izvesno je da oslobađanje Srbije od okova u kojima se nalazi već trinaest godina, nije moguće bez sinhronizovanog delovanja protivnika režima sa svih delova političkog spektra. Aktuelni režim nije ideološki, već je sazdan sinhronizovanim delovanjem ljudi koji su pripadnost različitim ideologijama zamenili odanošću ličnim interesima. Preduslov smislenog, sinhronizovanog delovanja, je pre svega prihvatanje postojanja, a potom i poštovanje političkih neistomišljenika. Da bi imao makar minimalne šanse za uspeh, pristup borbi protiv režima mora biti inkluzivan. Dalje podele i ekskluzivistički pristup siguran su put ka novom nacionalnom porazu oličenom u produžetku vladavine postojećeg režima.

Da bi do ostvarenja ideala zajedničke borbe za oslobađanje Srbije došlo, izgradnja institucija mora započeti odmah. Jasno je da u ovom trenutku ne možemo presudno uticati na događaje i procese u oblastima u kojima su za to neophodne poluge vlasti, ali, to nije opravdanje da promene ne započnemo makar tamo gde se ipak, makar još uvek, mi pitamo.

Ono malo medija u kojima režim još uvek nije preuzeo kontrolu, mora biti zamajac zajedničke borbe. Hteo to neko da prizna ili ne, bez obzira na značajno manje resurse od N1 i Nove S, najveći iskorak u tom smeru napravila je KTV televizija. Iskreno se nadam da KTV neće još dugo ostati usamljeni primer televizije čija su vrata podjednako otvorena svima, bez obzira na političku ili bilo koju drugu pripadnost. Obaveza novinara i urednika preostalih medija koji se nazivaju nezavisnim je da krenu putem KTV-a, ili da preuzmu istorijsku odgovornost za sva zla koje će nas nakon izgubljenih izbora snaći u narednom mandatu naprednjačkog kartela.

Očigledno je i nesporno da su novinari i urednici redakcija Junajted medija grupe prozapadno opredeljeni jer takve stavove svakodnevno, već godinama, otvoreno iznose i propagiraju. Očigledno je i to da se navedeni mediji gotovo isključivo obraćaju gledaocima svog političkog opredeljenja. Međutim, podjednako je očigledno i nesporno, da zajednička borba podrazumeva poštovanje svakako ne manje značajnog dela biračkog tela, koje se u javnosti uobičajeno označava kao „patriotsko i nacionalno“. To, veoma brojno biračko telo, prepušta se na taj način nemilosrdnoj indoktrinaciji od strane režimskih medija. Tim ljudima, tim punopravnim građanima Srbije, nije se moguće obratiti dok ne prestane duboko ukorenjena stigmatizacija i vulgarizacija njihovih stavova, kao i proglašavanje svega nacionalnog za šovinističko ili genocidno.

Ako ste spremni da se borite za istinske promene i slobodu svih građana Srbije, za poštovanje Kodeksa etičkih principa sadržanih u Kodeksu novinara Srbije i medije koji nikoga neće satanizovati, neka vam već od danas dela budu Kodeksougodna umesto Dražougodna.
Inače, možete biti jedino kandidat za Murtu koji će uzjahati kada sjaše Kurta.

Ako se vlast promeni a mržnja i podele ostanu i prodube se, mi smo kao društvo osuđeni na propast.

Prepodobni medijski oče Dražo, niko ne spori da je za vas mnogo lakše i komfornije baciti kamen na Šarovića, ne samo zato jer ja svakako nisam vaš, već i zato što ste vašu publiku na to odavno navikli. Ipak vam predlažem da ne samo svoju pažnju već i božansko pero, usmerite na nekoga od „palih anđela“ iz sopstvenih redova. Na nekoga od onih koje ste decenijama besomučno promovisali, predstavljali ih kao moralnu vertikalu društva, čuvare vatre i iskonske tumače evropskih vrednosti, a koji su danas deo Vučićevog zločinačkog režima kome se na kraju, hteli ili ne hteli, moramo zajednički suprotstaviti. Za narednog kandidata čiji ćete lik i delo podvrgnuti i oceniti u skladu sa svojim strogim kriterijumima i moralnim načelima, predlažem Milana Antonijevića. Ne samo zbog toga što ga za razliku od mene dobro poznajete, čak ne ni zbog toga što ste mu vi i vaše pravoverne kolege od 2001. godine, do danas posvetili toliko medijskog vremena i pažnje da će verovatno i penziju primati od Junajted medija grupe, već pre svega zbog toga što je njegov primer, makar po mom mišljenju, po odvratnosti, beskrupuloznosti i beščašću u izdaji svega za šta se decenijama u javnosti zalagao, u mnogome prevazilazi primer Mice zAVetnice koja je tu lestvicu podigla u nebeske visine.

Bio ja za vas „bivši radikal“ ili ne, čak ni vi ne možete a da osporite da sam u borbi za oslobađanje Srbije dosledan, nepotkupljiv i nepokolebljiv. Ne možete ni da osporite da moje aktivnosti donose rezultate, jasne, vidljive i na dobrobit svih građana Srbije. Ozbiljna šteta
naneta Vučićevom režimu i njegovom autoritetu, ne može se sanirati.

Zato gospodine Dragoljube Dražo Petroviću, budite pametni i hrabri, konačno izađite iz svoje zone komfora i priznajte (makar sebi jer javno sigurno nećete) činjenicu, da sam u pravu za svaku izgovorenu reč na konferenciji ispred televizije N1 a svoju narednu kolumnu
nazovite „Da Vučić ode, a da se Antonijević ne vrati“.

Svako dobro od Boga vam želim.

Nemanja Šarović