Kao što ne postoji dobar čovek bez ijedne mane ili samo loš čovek a da baš ništa dobro nikada nije uradio, tako ne možemo jednostavno i crno-belo obojiti ni ljude u srpskoj politici. Ali, postoje jasne i konstantne tendecije u karakteru, ponašanju i aktivnostima političkih ličnosti, pa krajnje načelno, odnosno ideal-tipski, možemo nešto reći o onima u politici koji su okrenuti idealu opšteg dobra i onima koji su okrenuti isključivo sebičnosti.

Prvi, relativno dobar čovek u politici, ne gura se i ne lakta, ne peni i ne ističe se na silu, ne menja stranke tako lako, on ništa ne traži za sebe, on prepušta pozicije drugima, on želi dobro i pomaže svima oko sebe, on ne osuđuje i ne gazi druge. On je principijalan i konstruktivan, politiku doživljava kao služenje interesima zajednice, on je spreman da sasluša, da se dogovori, da razume i oprosti, da sarađuje, da upozna drugog i drugačijeg, da posmatra širu sliku i gleda viši interes od ličnog i stranačkog. On ne može lako da razume međusobne svađe, negativnu selekciju, nepravdu, nepoštenje, nečovečnost, licemerje, sebeisticanje po svaku cenu. Najčešće, zbog svih ovih osobina tako retkih u savremenoj političkoj praksi, ispada naivna politička budala, razočarava se i odlazi. On jednostavno ne može da uspe u politici, pravila su tako napisana da ga uvek eliminišu, ne daju mu šansu ili ga teraju da zaigra po pravilima a ona su suprotna njegovom pogledu na svet. On ne ume da se organizuje sa drugim dobrim ljudima i suprotstavi negativcima koji su odlično organizovani i nemaju moralnih skrupula. On misli da je nemoguće da postoje takvi ljudi, on se povlači pred njima, on ne želi da učestvuje u takvoj utakmici, on prepušta, on se predaje.

Jer srpskom politikom već predugo vladaju oni drugi: beskrupulozni prevaranti koji su promenili više stranaka ali ne i lični interes kao jedinu ideju vodilju, koji su spremni da gaze preko živih ljudi, koji mogu da se dogovaraju ali samo sa ciljem gde su oni u svemu tome, koji će stotinu promeniti ćudi i vera da ugode što im srcu žudi. Oni, najčešće, iza sebe imaju odrede najamnika-ološa koji ratuju za njih, medijsku podršku, botove, novac, i spremni su na sve odnosno oslobođeni su moralnog pristupa životu. Oni nemaju problem da menjaju boje dresova, programe, ideologije, strane…. Zbog svega toga običan svet često ih smatra sposobnima ili ih se plaši. Oni ne znaju za sramotu i obraz, ali zato uvek imaju neki naizgled krupan razlog od opšteg interesa zašto rade to što krajnje nečasno rade.
Ovi prvi, dobri ljudi u politici, verujem da će u ogromnom broju podržati Studentski pokret i buduću Studentsku izbornu listu jer vide da su studenti čisti, nepokvareni i hrabri idealisti koji žele dobro svojoj zemlji. U njima vide sebe i sve ono za šta su se neuspešno borili protiv svih lošaka do sada. Oni će dati šansu mladosti i budućnosti. Oni će podržati promenu kompletnog korumpiranog sistema a ne samo vlasti. Oni se bude i shvataju da ne mogu da ćute i trpe barabe svih vrsta, jer su konačno shvatili da taj ološ nema milosti, neće stati, neće se povući i ustupiti mesto, neće prepustiti položaj boljem od sebe. Revolucija dobra i organizovana zajednička akcija dobrih ljudi, iako deluje kao nemoguća misija u svetu koji u zlu leži, postaje jedina opcija i nada. Ne zna se da li će uspeti, ali zna se da će sve ostati isto i biti još gore ako ne pokušaju.

Oni drugi, služitelji svega suprotnog dobroti i poštenju, videće u studentima opasnu konkurenciju i mogućnost da ih nova generacija, dok je ne pokvare i ne integrišu u svoje monopolističke kandže, odvoji od političkog uticaja i moći. Oni će sve učiniti da spreče Studentsku listu da promeni čitav sistem i njegova pravila igre jer su oni deo sistema u kome odlično plivaju. To će biti veći sukob nego između vlasti i opozicije, njih će biti teže pobediti nego smeniti Vučićev režim. Oni ne daju da dođe do smene generacija, oni drže monopol na bavljenje politikom, oni su organizovano zlo, oni se neće predati bez borbe do poslednjeg daha, jer brane pozicije i privilegije kojih nisu dostojni, koje im ne pripadaju, do kojih su mogli da dođu samo u organizovanoj kriminalnoj grupi i po postojećim pravilima.
Oni će probati na dva načina da prežive. Bezobrazniji i glupi, i oni koji su plaćeni za to, krenuće frontalno na studente, napraviće svoje tzv. opozicione izborne liste sa ciljem da se suprotstave ne Vučićevoj nego Studentskoj izbornoj listi. NJima neće Vučić biti centralni protivnik već studenti. Jer, Vučić odlazi a sa njim i čitav taj sistemski kancer, a oni to ne smeju da dozvole. Oni perfidniji i pametniji, oni će se maskirati u grupe i zborove građana, oni će javno podržavati studente kako bi im se približili, njihov cilj će biti da se infiltriraju u promene, da ostanu uticajni i nakon smene sadašnje vlasti, i da tako zadrže poluge moći.

Najgorih ljudi u politici ima i u vlasti i u opoziciji. Najgoru vlast često moraš da menjaš zajedno sa raznima u opoziciji, ali veoma moraš voditi računa da najgori u opoziciji ne postanu faktor posle promena. Ovoga puta imamo istorijsku priliku da Studentska izborna lista ponudi pozitivnu selekciju dobrih i stručnih ljudi, da probamo da zaustavimo ili makar smanjimo upliv i uticaj najgorih u politici a podignemo udeo onih najboljih. Nema sumnje da će mnogima ovaj cilj izgledati kao velika utopija na ovome svetu, ali treba uveče leći i zaspati sa pomišlju da o ulici, gradu, društvu i državi u kojima živiš sa porodicom brinu najgori među nama i da ništa nisi učinio sa drugim dobrim ljudima da probaš da to promeniš.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri