Као што не постоји добар човек без иједне мане или само лош човек а да баш ништа добро никада није урадио, тако не можемо једноставно и црно-бело обојити ни људе у српској политици. Али, постоје јасне и константне тендеције у карактеру, понашању и активностима политичких личности, па крајње начелно, односно идеал-типски, можемо нешто рећи о онима у политици који су окренути идеалу општег добра и онима који су окренути искључиво себичности.
Први, релативно добар човек у политици, не гура се и не лакта, не пени и не истиче се на силу, не мења странке тако лако, он ништа не тражи за себе, он препушта позиције другима, он жели добро и помаже свима око себе, он не осуђује и не гази друге. Он је принципијалан и конструктиван, политику доживљава као служење интересима заједнице, он је спреман да саслуша, да се договори, да разуме и опрости, да сарађује, да упозна другог и другачијег, да посматра ширу слику и гледа виши интерес од личног и страначког. Он не може лако да разуме међусобне свађе, негативну селекцију, неправду, непоштење, нечовечност, лицемерје, себеистицање по сваку цену. Најчешће, због свих ових особина тако ретких у савременој политичкој пракси, испада наивна политичка будала, разочарава се и одлази. Он једноставно не може да успе у политици, правила су тако написана да га увек елиминишу, не дају му шансу или га терају да заигра по правилима а она су супротна његовом погледу на свет. Он не уме да се организује са другим добрим људима и супротстави негативцима који су одлично организовани и немају моралних скрупула. Он мисли да је немогуће да постоје такви људи, он се повлачи пред њима, он не жели да учествује у таквој утакмици, он препушта, он се предаје.
Јер српском политиком већ предуго владају они други: бескрупулозни преваранти који су променили више странака али не и лични интерес као једину идеју водиљу, који су спремни да газе преко живих људи, који могу да се договарају али само са циљем где су они у свему томе, који ће стотину променити ћуди и вера да угоде што им срцу жуди. Они, најчешће, иза себе имају одреде најамника-олоша који ратују за њих, медијску подршку, ботове, новац, и спремни су на све односно ослобођени су моралног приступа животу. Они немају проблем да мењају боје дресова, програме, идеологије, стране…. Због свега тога обичан свет често их сматра способнима или их се плаши. Они не знају за срамоту и образ, али зато увек имају неки наизглед крупан разлог од општег интереса зашто раде то што крајње нечасно раде.
Ови први, добри људи у политици, верујем да ће у огромном броју подржати Студентски покрет и будућу Студентску изборну листу јер виде да су студенти чисти, непокварени и храбри идеалисти који желе добро својој земљи. У њима виде себе и све оно за шта су се неуспешно борили против свих лошака до сада. Они ће дати шансу младости и будућности. Они ће подржати промену комплетног корумпираног система а не само власти. Они се буде и схватају да не могу да ћуте и трпе барабе свих врста, јер су коначно схватили да тај олош нема милости, неће стати, неће се повући и уступити место, неће препустити положај бољем од себе. Револуција добра и организована заједничка акција добрих људи, иако делује као немогућа мисија у свету који у злу лежи, постаје једина опција и нада. Не зна се да ли ће успети, али зна се да ће све остати исто и бити још горе ако не покушају.
Они други, служитељи свега супротног доброти и поштењу, видеће у студентима опасну конкуренцију и могућност да их нова генерација, док је не покваре и не интегришу у своје монополистичке канџе, одвоји од политичког утицаја и моћи. Они ће све учинити да спрече Студентску листу да промени читав систем и његова правила игре јер су они део система у коме одлично пливају. То ће бити већи сукоб него између власти и опозиције, њих ће бити теже победити него сменити Вучићев режим. Они не дају да дође до смене генерација, они држе монопол на бављење политиком, они су организовано зло, они се неће предати без борбе до последњег даха, јер бране позиције и привилегије којих нису достојни, које им не припадају, до којих су могли да дођу само у организованој криминалној групи и по постојећим правилима.
Они ће пробати на два начина да преживе. Безобразнији и глупи, и они који су плаћени за то, кренуће фронтално на студенте, направиће своје тзв. опозиционе изборне листе са циљем да се супротставе не Вучићевој него Студентској изборној листи. НЈима неће Вучић бити централни противник већ студенти. Јер, Вучић одлази а са њим и читав тај системски канцер, а они то не смеју да дозволе. Они перфиднији и паметнији, они ће се маскирати у групе и зборове грађана, они ће јавно подржавати студенте како би им се приближили, њихов циљ ће бити да се инфилтрирају у промене, да остану утицајни и након смене садашње власти, и да тако задрже полуге моћи.
Најгорих људи у политици има и у власти и у опозицији. Најгору власт често мораш да мењаш заједно са разнима у опозицији, али веома мораш водити рачуна да најгори у опозицији не постану фактор после промена. Овога пута имамо историјску прилику да Студентска изборна листа понуди позитивну селекцију добрих и стручних људи, да пробамо да зауставимо или макар смањимо уплив и утицај најгорих у политици а подигнемо удео оних најбољих. Нема сумње да ће многима овај циљ изгледати као велика утопија на овоме свету, али треба увече лећи и заспати са помишљу да о улици, граду, друштву и држави у којима живиш са породицом брину најгори међу нама и да ништа ниси учинио са другим добрим људима да пробаш да то промениш.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
