Организовани напад напредњачких хорди на Дијану Хрка, мајку која је изгубила сина под надстрешницом у Новом Саду, најбољи је доказ где смо као друштво допали. Та врста исмевања и ниподаштавања туђег бола је толико монструозна да захтева озбиљну анализу Вучићеве исказане патологије која је све то организовала и спровела у дело.
Људи су већ потиснули шта је све доживљавала породица Миливојевић из Лучана тражећи правду за погинулог сина. Радници Наменске у садејству са режиму наклоњеним медијима су буквално пљували на црнину и кидисали на тугу ове породице бранећи Вучићевог директора од сваке одговорности. Исто чине и данас, само још бруталније пошто су по њиховим проценама улози далеко већи, па им то уз Вучићеву нескривену подршку и сагласност пружа различите могућности у доказивању сопствене монструозности.
Миливојевићи, нажалост, нису добили ни минималну сатисфакцију за трагедију која их је снашла небригом одговорних. Надамо се да ће Хрка успети у свом науму да добије какву такву правду за свог недужно страдалог сина.
Од кад је Срба на овим просторима страдања су постала нешто, нажалост, природно. Неправда је постала саставни део тога. Али никада се није догодило, осим у Вучићевој Србији, да било ко, покаже, било какво непоштовање према туђој несрећи, а поготову да се породице које су у жалости јавно и од режима организовано исмевају и изврћу руглу.
То што је Вучићева Србија путем Ћациленда и тзв. медија које контролише урадила једној мајци која тражи правду за свог погинулог сина, остаће упамћено у историји бесчашћа као нешто што се мора помно изучавати како се више никада никоме не би поновило. Ако се узме да то људи чине под фирмом некакве одбране Вучића и Србије, како би сачували свој посао, добили коју дневницу, пљескавицу или сендвич, јасно је
да је догорело и да су потребне хитне промене. У супротном идемо путем канибализма који на овим просторима и поред силних пустошења, ипак, никада није забележен.
Али за Вучића и његову екипу све је могуће и дозвољено у одбрани моћи и позиција које су заузели верујући да је њима богомдано да заувек потроше време једног народа остављајући га у таквом расулу од којег се никада више не може опоравити. Ми имамо посла са озбиљно поремећеним особама које ће зарад сопственог интереса жртвовати свој народ, његову историју, традицију, културу, територију, све што се може жртвовати, само да би један дан дуже одлучивали о свему.
Уколико се под хитно овај злочиначки режим не заустави у свом науму разарања свега што представља српски корпус, следи нам самоуништење које смо и сами потпомогли својим нечињењем. Србија, каква год да је, ипак, није Ћаћиленд, ушта упорно желе да нас увере
Вучић и екипа. Ужасне и застрашујуће сцене приређене једној мајци која је изгубила сина су ваљда упозорење за свакога. Зар нам није довољна једна надстрешница. Колико нас је још потребно да пострада како би се схватило колико је ова власт опасна и штеточинска за сваког појединца, па чак и оне који је на овакав беспризоран начин подржавају. И зато Србија, а не мафија! Избори па робија!
Једноставно је, благородно и пре свега ефикасно.
Срђан Шкоро
