Organizovani napad naprednjačkih hordi na Dijanu Hrka, majku koja je izgubila sina pod nadstrešnicom u Novom Sadu, najbolji je dokaz gde smo kao društvo dopali. Ta vrsta ismevanja i nipodaštavanja tuđeg bola je toliko monstruozna da zahteva ozbiljnu analizu Vučićeve iskazane patologije koja je sve to organizovala i sprovela u delo.
Ljudi su već potisnuli šta je sve doživljavala porodica Milivojević iz Lučana tražeći pravdu za poginulog sina. Radnici Namenske u sadejstvu sa režimu naklonjenim medijima su bukvalno pljuvali na crninu i kidisali na tugu ove porodice braneći Vučićevog direktora od svake odgovornosti. Isto čine i danas, samo još brutalnije pošto su po njihovim procenama ulozi daleko veći, pa im to uz Vučićevu neskrivenu podršku i saglasnost pruža različite mogućnosti u dokazivanju sopstvene monstruoznosti.
Milivojevići, nažalost, nisu dobili ni minimalnu satisfakciju za tragediju koja ih je snašla nebrigom odgovornih. Nadamo se da će Hrka uspeti u svom naumu da dobije kakvu takvu pravdu za svog nedužno stradalog sina.
Od kad je Srba na ovim prostorima stradanja su postala nešto, nažalost, prirodno. Nepravda je postala sastavni deo toga. Ali nikada se nije dogodilo, osim u Vučićevoj Srbiji, da bilo ko, pokaže, bilo kakvo nepoštovanje prema tuđoj nesreći, a pogotovu da se porodice koje su u žalosti javno i od režima organizovano ismevaju i izvrću ruglu.
To što je Vučićeva Srbija putem Ćacilenda i tzv. medija koje kontroliše uradila jednoj majci koja traži pravdu za svog poginulog sina, ostaće upamćeno u istoriji besčašća kao nešto što se mora pomno izučavati kako se više nikada nikome ne bi ponovilo. Ako se uzme da to ljudi čine pod firmom nekakve odbrane Vučića i Srbije, kako bi sačuvali svoj posao, dobili koju dnevnicu, pljeskavicu ili sendvič, jasno je
da je dogorelo i da su potrebne hitne promene. U suprotnom idemo putem kanibalizma koji na ovim prostorima i pored silnih pustošenja, ipak, nikada nije zabeležen.
Ali za Vučića i njegovu ekipu sve je moguće i dozvoljeno u odbrani moći i pozicija koje su zauzeli verujući da je njima bogomdano da zauvek potroše vreme jednog naroda ostavljajući ga u takvom rasulu od kojeg se nikada više ne može oporaviti. Mi imamo posla sa ozbiljno poremećenim osobama koje će zarad sopstvenog interesa žrtvovati svoj narod, njegovu istoriju, tradiciju, kulturu, teritoriju, sve što se može žrtvovati, samo da bi jedan dan duže odlučivali o svemu.
Ukoliko se pod hitno ovaj zločinački režim ne zaustavi u svom naumu razaranja svega što predstavlja srpski korpus, sledi nam samouništenje koje smo i sami potpomogli svojim nečinjenjem. Srbija, kakva god da je, ipak, nije Ćaćilend, ušta uporno žele da nas uvere
Vučić i ekipa. Užasne i zastrašujuće scene priređene jednoj majci koja je izgubila sina su valjda upozorenje za svakoga. Zar nam nije dovoljna jedna nadstrešnica. Koliko nas je još potrebno da postrada kako bi se shvatilo koliko je ova vlast opasna i štetočinska za svakog pojedinca, pa čak i one koji je na ovakav besprizoran način podržavaju. I zato Srbija, a ne mafija! Izbori pa robija!
Jednostavno je, blagorodno i pre svega efikasno.
Srđan Škoro
