Мај је 1939. године. У Вашингтону се очекује посета никарагванског председника Анастасија Сомозе Старијег (1896-1956). У питању је диктатор који се, макар у појединим периодима своје владавине, упорно трудио да створи привид демократије у Никарагви. Ипак, тешко је било сакрити баш све што је радио, од корупције до ликвидација противника па и обичних критичара режима.
Услед тога америчка мејнстрим штампа – још недовољно дисциплинована као што ће постати у доба Хладног рата, тако да сваког геополитички корисног аутократу третира као демократу само ако је на геополитичком курсу Вашингтона – била је преплављена текстовима о његовим неделима. Прозивана је Бела кућа што су поменутом централноамеричком политичком бандиту њена врата широм отворена.
Такав притисак јавности утицао је на политичке саветнике и медијски тим тадашњег председника Сједињених Америчких Држава, да се аналитички позабаве ликом и делом Сомозе, те да Френклину Рузвелту (1882-1945) припреме озбиљан извештај о злоделима латиноамеричког „колеге“.
Прочитавши га – те се аргументовано уверивши у то да је Анастасије Сомоза умешан у низ политичких убистава, тешку корупцију, активности мафије – рекао је својим људима да ће га ипак љубазно примити и свестрано подржати. После тога је изговорио чувену реченицу која много говори о политичком прагматизму оних који се заклињу у демократију и владавину права од Америке до Европе: „Можда је он кучкин син, али је наш кучкин син“!
Интереси су у (гео)политици изнад свега. То сви добро знамо, али се – док слушамо бучне приче о високопарним вредностима, лидера тзв. напредних и демократских земаља – понекада ипак збунимо и поверујемо да није баш све увек и до краја тако. Међутим, у пракси они се воде једино лично-партијском или евентуално националном коришћу.
Само што се крећу у координатама боље уређених земаља од наше, па морају другачије да се понашају у својим кућама, те да заклањају вулгарни опортунизам иза моралистичких фраза чак и када се ради о иностранству (где делују много бруталније него на домаћем терену).
Полазећи од тога, крајње је време да се више не заваравамо, последњих недеља интензивираним бајкама, о томе да ће нам Европска унија помоћи да се изборимо за демократију у Србији. Боли их у вези са тим „ћошак“ ове 2025. године, као и свих претходних година!
Приче о корупцији, лоповлуку и другим видовима криминала СНС фаланге, те о кршењу људских права и гажењу демократије, Бриселу су – част појединим честитим ЕУ парламентарцима али они су тамо од маргиналног значаја – само у функцији геополитичког притиска на Александра Вучића. Ако је за НАТО а против Русије, онда је „добар момак“.
То што је он балкански Иди Амин, мање-више. Битно је да испуњава обавезе према евроатлантским менторима. А он је око тога у једном тренутку почео да врда. Не из моралних разлога већ због страха да ће изгубити власт. Уплашен од узбурканог српског народа, привремено је успорио послове у вези са реализацијом пројекта „Литијум“. Уједно, свестан колико су његови бирачи наклоњени Русији, када је проценио да ће Москва можда озбиљније реаговати због тога што тајно снабдева Украјину војном опремом, на неко време је прекинуо то да ради.
Онда су уследиле жестоке пацке из Брисела, и то, између осталог лицемерно, што злоставља грађане Србије (што он иначе ради већ дуже од десет година а ЕУ се правила слепа и глува). Вучић је схватио поруку, а добро разуме да је за њега лично – на страну српски национални интереси по којима и тако осорно пљује – Запад много важнији од Русије или Кине. Ем неће околишити да га угрози ако се стварно наљути, ем када побегне из Србије са опљачканим благом, а намерава да настави живот тамо где евроатлантске елите имају доминантну улогу, може да се нађе у великом проблему.
Зато је ових дана поручио моћницима из НАТО круга да је упркос обећању Кремљу да то неће радити, поново спреман да испоручује српску муницију, гранате и ракете за вишецевне бацаче, оним земљама за које зна да ће га у следећем кораку дати Украјини. Како је рекао у вези са српском војном опремом: „Купци могу да раде са њом шта желе“.
Из Москве су се због тога, наравно, већ чула негодовања. Али како су још Латини говорили: „Речи лете, дела остају“. Тим пре што су и руске речи за сада благе. Време је да Кремљ са тим прекине и коначно схвати да ако власт у Београду издаје спрске интересе, сигурно је да ће пре или касније, и то до балчака, забити нож у леђа Русији. Само српски родољуби, којима је приоритет одрана Косова, Републике Српске и других српских виталних интереса, могу да буду доследни пријатељи Русије јер су свесни да без ње и Кине нема рушења по нас опаког евроатлантског поретка!
Не кажем да и у Москви немају право да резонују (и по цену тога да одгурну патриотску Србију од Руске Федерације) да је Вучић бараба али је њихова бараба. Но, он није њихов човек. Он је из личних интереса антируски колико и антисрпски настројени политички преварант.
Ако у складу са тим Руси брзо не поступе – и то тако што ће деловати селективно против српског режима а не неселективно на штету народа наше земље – онда ће трајно изгубити Србију. Опет, ако почну да раде прагматично, а то значи да свестрано стану уз национално оријентисан део спрског народа а против узурпаторске НАТО квислиншке власти, онда и ми и Руси имамо шансу да нешто урадимо.
Вучићев геополитички рачун има такав резултат да му делује да му се примарно исплати да игра на Запад док лаже о пријатељству са Русијом и привржености Српству. То труло буре држи воду само док Русија поступа како што Александар без Косова претпоставља: мало се љути, а онда због неког трулог компромиса са њим, пређе преко његових малверзација! Окрене ли други лист, он је у великом проблему јер ће га присталице масовно остављати а опоненти још жешће напасти.
Скоро па очајнички се надам се ће Москва на крају крајева то ипак схватити и ставити тачку на досадашњу политику према Вучићу. Ишчекујем то и због њене балканске позиције, али пре свега, због судбине Србије и Срба. То су спојени судови!
Драгомир Анђелковић
