Генерали су на почетку новог рата увек спремни само за рат који је већ прошао. Пуно је на нашој јавној сцени самозваних јунака петооктобарске револуције који сада деле лекције, савете и смернице како треба променити актуелну власт. Одавно је пала ионако натегнута теза да се Срби власт мењају периодично сваких дванаест година. Руши се полако и мит о петооктобарској револуцији јер се пажња јавности усмерава или на договор тадашњих „револуционара“ са челницима безбедносног апарата или се преувеличава улога страног фактора или се на тај дан гледа из перспективе изневерених (или неумерених и претераних) очекивања. Много је предвиђача, сматрача, понуђивача, коректора, саветодаваца, усмеривача, (у)збуњивача… Праве се несувисле историјске паралеле без икаквих чињеничних подударности, као да се не схвата да нема аналогних историских околности па самим тим ни аналогних решења за проблеме и изазове садашњице. Историја јесте учитељица живота, али није упутство, водич или туторијал.
Годину дана после пада надстрешнице у Новом Саду књига жалости због шеснаест невиних жртава је затворена. Књига борбе почиње новим поглављем, а наслов и прве редове исписује Дијана Хрка. Њен позив у бој је наставак наше тринаестогодишње битке за другачију и бољу Србију.
Очекује нас борба изнуривања, борба за медијски простор, за међународну подршку, за ресурсе, за акционо јединство свих опозиционих чинилаца, ако већ идеолошког нема. Између осталог водиће се борба за „неутралне“.
Потребно је сазнати њихов интерес, мотив, карактер, праг надражљивости, степен (не)поузданости. Главни проблем режима јесте замрзавање овог стратума на све њихове покушаје да поврате свој пољуљани рејтинг. Не успевају ни кредити, ни повишице, ни донације, ни експрес легализација. Једино што су постигли јесте утврђивање свог ионако оданог бирачког тела које није довољно за победу на изборима, или за онакву победу каквој се надају. Апстиненти су много ближи студентким захтевима и њиховој политичкој агенди, много су ближи својој апстиненцији него повратку у напредњачко јато.
Карактер тих људи је моделован по истоветном по брасцу деценијама уназад. Они конвертују своју апстиненцију по посебној формули. Не, они нису поданици, нису ни грађани-они су корисници, конзументи, трансакциони опортунисти са доминацијом прорачунатости над емоцијама. Али, не без емоција, не без контроле тог неуро-дигитрона. А Србија је тренутно преплављена емоцијама. И то оним који и даље замрзавају већи део „неутралаца“ у односу на режимску пропаганду.
Додатни проблем, можда и нережив представља никада јаснији контраст који је направљен окупацијом Пионирског парка. Визуални надражај је такав да реакцију коју ствара код неутралних пали црвене лампице у Вучићевом бункеру.
Једноставно је. Или сте за Дијану Хркаловић или за Дијану Хрку. Избор никада лакши.
На чијој сте страни, како бисте желели да се понашате, да изгледата, да говорите, да бирате, да живите. На једној страни мафијашка куртизана са службеном значком, на другој мајка у црнини са студентким беџом. Избор никада лакши. На једној страни девојка из криминалног миљеа којој је странка на власти испунила перверзне снове и омогућила јој некажњену тортуру свих које је обележила као непријатеље. На другој страни уплакана мајка чији је син постао жртва бахате, корумпиране и криминализоване државе. Избор никада лакши. На једној страни неко ко прети да ће физички да се обрачуна са студентима и пљује у лице правосудном систему где год се појави, на другој страни мајка која ставља на коцку свој живот да ниједна мајка не би морала да пролази кроз њен пакао.
Избор никада лакши. Избори су већ расписани, они неформални, они људски, избори за оно сапиенс међу хомосима којима до сада није било довољно жртава да би изабрали страну.
Изаберите којој Дијани припадате. Ако не због Дијана, онда због вас самих.
др Александар Дикић
