Život kraj reke pokazuje kako gospodare ribari. Perfidnost čista je njihovo umeće. Razložimo je na uvod, razradu i zaključak: Prvo stomačna potreba za ribom (kiselina traži otopinu) iz koje, sagledavanjem okolnosti u kojoj je riblja glad, um rađa mamac. Zatim traženje i stvaranje okolnosti gde ima plena u kojima se koristi mamac. I, egzekucija. (Gozba ide posle priče.)
Čudno, svojeglavom logikom vremena u pehar Srbije se odavno ulila jedna stara podvaljena težnja za promenom kada su na Jalti već definisali nove trase kretanja moći. Posle smrti dede i ubistva oca, jedna nesrećno prevagnula „nemogućnost da uzri iznutra“ u svome domu, uobražavala je i tražila očinsku zrelost, poštenje, svetlost i reč; vodilju izvan Srbije. Postajanje plenom;
(Zašto uporno insistiranje na Srbiji..? Taj Zlatan pehar je na nakovnju slobode uma iskovala najveštija religijska ruka čekićem geopolitike od genetskobihevioralnog praha… u dugom vremenskom špaliru od leda, vatre, majčinog mleka i krvlju upišanog blata, onog u pojam ubijenog, najfinijeg, alhemijski dovedenog do zlata. Zato.) Vrednost;
A ta zapadna zrelost spolja je iznutra već bila gnjila i ustajala žabokrečina, preobesna da misli o slobodi, već avaj samo stomakom, samo stomakom. Danas svojim užasom rasteruje svaki svoj pomen na lepotu. Zapad je truo, i onaj prvi i, posle 1517. onaj drugi… I svi ostali „zapadi“ imperijalnog stanja uma. Progutani razum zapada (još od Avgustina) gubi svoje civilizacijsko, rimsko pravo. Ne alavi starmalci, niste nadvisili učitelja Platona i njegovog branjenika Sokrata. Tu su još opoganili gnezdo. Umesto da paganski nevino neguje dostojanstvo u službi svetlosti reči, njegov zakon odavno… ne mari da prikrije mahnitu podlost; Službuje magijskom vučije gladi: iza magijskog crkve promolilo se magijsko dela i sada svo robuje magijskom materijalizma. Tu nije Duh! Ima li zapad ljude, sposobne iznova za zajednicu prava, zasnovanu na slobodi? Ribar;
E, to je užarilo nezrele okice i stomačiće one većinske „nemogućnost da uzri iznutra“, pa se i ona popišmanila i imperijalno razjapila čeljusti, ali podmuklo i nezrelo, iznutra, na svoje gnezdo. Ne, ne… nisu to obični autošovinisti, strani plaćenici, kukavički izdajnici i slično…. No, nastaše i u nas kompradori, i nasta i u nas kompradorska buržoazija (ne skida se sa ekrana).
Ta kompradorština diljem 2025. godine najupadljivije nagriza već dobro načetu Srbiju: Ko će dvoličnije sa jedne strane izigrati sunarodnika, i brata i sestru kako je tobož rodoljub koji se najviše bori za Zemlju (bre!), a sa druge strane, ispod žita, ih… što lukrativnije prodati bre, te iste sunarodnike, njihovu decu, rođene i nerođene ukuke… blago, zemlju, život… Sve! Sad žučni talog jede i mrenu sa naših očiju, otapa maske naših „vođa“ – zapravo kompradora u Srbiji, samoproklamovanih prodavaca naše Očevine.
A ko su i šta su to kompradori?
Negde iz nekog ugla su to zasigurno ljudi iz jedne države koji po toj istoj državi rovare, rade za vanjski interes, za krupan kapital. Šta rade – sve. Da, sprovode i genocid i ekocid i šta god zatreba, koji ne može i nema način, ili mu je slab stomak, mrdaj, uskače sledeći što jače ujeda. To je klasa domaćih lica, koja se bogate pomažući stranim silama iznutra, da eksploatišu koloniju ili polukoloniju…
Jedan bizaran istorijski primer je iz 18. i 19. veka. Naime, evropske kolonijalne sile, a naročito imperijalna Velika Britanija, su silom otvorile kinesko tržište za trgovinu opijumom, tako što su Britanci uvozili opijum iz tada njihove Indije u Kinu, i time izazvali masovnu zavisnost među kineskim narodom, bizarni pomor kineskog stanovništva i ekonomski kolaps kineskog društva. Međutim, u toj trgovini ključnu ulogu nisu igrali samo zli stranci, već i bezdušni lokalni kineski posrednici – kompradori.
Oni su, pomagali Britancima da prodaju opijum i to svojim sunarodnicima kinezima, zarađivali ogromne sume, istovremeno saradjivali sa kolonijalnim vlastima i potkopavali sopstvenu zemlju.
Istoričari procenjuju da je više stotina hiljada do nekoliko miliona Kineza umrlo direktno ili indirektno zbog opijuma usled zavisnost, nerada, gladi, nasilja, epidemije. Uopšte, cela zemlja je bila paralisana i slomljena u društvenom i moralnom smislu.
Ovo je sad već isti onaj miris truleži u našoj posudi, pod našim nosom… pred kojim sada gledamo istaknute neumrle i novopridodate kvazipolitičare, demagoge, kvazipartije, tajkune, prevarante, te trbušne intelektualce i ostale pripadnike trbuhomisleće i trbuhozboreće plejade koji su od Druge Svetske raspodele moći krajem polovine prošlog veka naovamo, kod nas, suštinski primarno oponašajući statuse fizičkih i pravnih lica, svo vreme najpre podrivali, pa razarali svaku pravnu zajednicu i decivilizovali sve pravne subjekte, a vi sad slobodno procenite šta vam je danas u ustima ostalo od, slobode, tog „ukusa o kom se mora raspravljati“,?! I, kakva je?! Mamac;
To je u suštini neopevana, neprosvećena, maligna populacija u jednom narodu, u biti veoma primitivna skupina ingenioznih stomakommišljenika, megalomanskih materijalista, kobnih za pravnu zajednicu slobodnomislećih ljudi. (Stomakom se najprijatnije razmišlja ali to čine i tovni petlići i koke nosilje, koji nikada nisu bili pravno uređena zajednica. I pecaroš i upecani.) Počnimo da mislimo kao slobodni ljudi da bi smo to i postali, pa ih onda imenujmo danas u Srbiji sami, uočimo kompradore. Greh nije ne znati već ne zasnavati, ne spašavati se, ne oslobađati… Pobedom prava tek stupa ljudska sloboda. Odbranom prava se sloboda brani. Studenti su krenuli i, sa njima mnogi da se oslobađaju matrice plena! Šta ostali čekaju?
Došlo je vreme da se kišnom izvorskom vodom sapere skorelo sirće iz onog prgavog starog, slobode nenapitim, duhom iskovanog pehara, pa naiskap napuni vinom lastara što pod suncem traže svoj ukus slobode; Da se o svod pokačeni mrtvi fazani ispljunu iz spečenog grla u ovu miholjsku ustajalu jesen… udahne svetlost.
Čašu Lazarevu, našu;
tešku Gestimanku…
Punu meda i krepke žuči!
Natrag čvrsto u šake, uvis oberučke,
Slobodi zlatnoj od Boga što sija:
Ustajmo, Živela Srbija!
(Prahu Oca Srbije)
Ivan Tatić, slobodan čovek
