Живот крај реке показује како господаре рибари. Перфидност чиста је њихово умеће. Разложимо је на увод, разраду и закључак: Прво стомачна потреба за рибом (киселина тражи отопину) из које, сагледавањем околности у којој је рибља глад, ум рађа мамац. Затим тражење и стварање околности где има плена у којима се користи мамац. И, егзекуција. (Гозба иде после приче.)
Чудно, својеглавом логиком времена у пехар Србије се одавно улила једна стара подваљена тежња за променом када су на Јалти већ дефинисали нове трасе кретања моћи. После смрти деде и убиства оца, једна несрећно превагнула „немогућност да узри изнутра“ у своме дому, уображавала је и тражила очинску зрелост, поштење, светлост и реч; водиљу изван Србије. Постајање пленом;
(Зашто упорно инсистирање на Србији..? Тај Златан пехар је на наковњу слободе ума исковала највештија религијска рука чекићем геополитике од генетскобихевиоралног праха… у дугом временском шпалиру од леда, ватре, мајчиног млека и крвљу упишаног блата, оног у појам убијеног, најфинијег, алхемијски доведеног до злата. Зато.) Вредност;
А та западна зрелост споља је изнутра већ била гњила и устајала жабокречина, преобесна да мисли о слободи, већ авај само стомаком, само стомаком. Данас својим ужасом растерује сваки свој помен на лепоту. Запад је труо, и онај први и, после 1517. онај други… И сви остали „запади“ империјалног стања ума. Прогутани разум запада (још од Августина) губи своје цивилизацијско, римско право. Не алави стармалци, нисте надвисили учитеља Платона и његовог брањеника Сократа. Ту су још опоганили гнездо. Уместо да пагански невино негује достојанство у служби светлости речи, његов закон одавно… не мари да прикрије махниту подлост; Службује магијском вучије глади: иза магијског цркве промолило се магијско дела и сада сво робује магијском материјализма. Ту није Дух! Има ли запад људе, способне изнова за заједницу права, засновану на слободи? Рибар;
Е, то је ужарило незреле окице и стомачиће оне већинске „немогућност да узри изнутра“, па се и она попишманила и империјално разјапила чељусти, али подмукло и незрело, изнутра, на своје гнездо. Не, не… нису то обични аутошовинисти, страни плаћеници, кукавички издајници и слично…. Но, насташе и у нас компрадори, и наста и у нас компрадорска буржоазија (не скида се са екрана).
Та компрадорштина диљем 2025. године најупадљивије нагриза већ добро начету Србију: Ко ће дволичније са једне стране изиграти сународника, и брата и сестру како је тобож родољуб који се највише бори за Земљу (бре!), а са друге стране, испод жита, их… што лукративније продати бре, те исте сународнике, њихову децу, рођене и нерођене укуке… благо, земљу, живот… Све! Сад жучни талог једе и мрену са наших очију, отапа маске наших „вођа“ – заправо компрадора у Србији, самопрокламованих продаваца наше Очевине.
А ко су и шта су то компрадори?
Негде из неког угла су то засигурно људи из једне државе који по тој истој држави роваре, раде за вањски интерес, за крупан капитал. Шта раде – све. Да, спроводе и геноцид и екоцид и шта год затреба, који не може и нема начин, или му је слаб стомак, мрдај, ускаче следећи што јаче уједа. То је класа домаћих лица, која се богате помажући страним силама изнутра, да експлоатишу колонију или полуколонију…
Један бизаран историјски пример је из 18. и 19. века. Наиме, европске колонијалне силе, а нарочито империјална Велика Британија, су силом отвориле кинеско тржиште за трговину опијумом, тако што су Британци увозили опијум из тада њихове Индије у Кину, и тиме изазвали масовну зависност међу кинеским народом, бизарни помор кинеског становништва и економски колапс кинеског друштва. Међутим, у тој трговини кључну улогу нису играли само зли странци, већ и бездушни локални кинески посредници – компрадори.
Они су, помагали Британцима да продају опијум и то својим сународницима кинезима, зарађивали огромне суме, истовремено сарадјивали са колонијалним властима и поткопавали сопствену земљу.
Историчари процењују да је више стотина хиљада до неколико милиона Кинеза умрло директно или индиректно због опијума услед зависност, нерада, глади, насиља, епидемије. Уопште, цела земља је била паралисана и сломљена у друштвеном и моралном смислу.
Ово је сад већ исти онај мирис трулежи у нашој посуди, под нашим носом… пред којим сада гледамо истакнуте неумрле и новопридодате квазиполитичаре, демагоге, квазипартије, тајкуне, преваранте, те трбушне интелектуалце и остале припаднике трбухомислеће и трбухозбореће плејаде који су од Друге Светске расподеле моћи крајем половине прошлог века наовамо, код нас, суштински примарно опонашајући статусе физичких и правних лица, сво време најпре подривали, па разарали сваку правну заједницу и децивилизовали све правне субјекте, а ви сад слободно процените шта вам је данас у устима остало од, слободе, тог „укуса о ком се мора расправљати“,?! И, каква је?! Мамац;
То је у суштини неопевана, непросвећена, малигна популација у једном народу, у бити веома примитивна скупина ингениозних стомакоммишљеника, мегаломанских материјалиста, кобних за правну заједницу слободномислећих људи. (Стомаком се најпријатније размишља али то чине и товни петлићи и коке носиље, који никада нису били правно уређена заједница. И пецарош и упецани.) Почнимо да мислимо као слободни људи да би смо то и постали, па их онда именујмо данас у Србији сами, уочимо компрадоре. Грех није не знати већ не заснавати, не спашавати се, не ослобађати… Победом права тек ступа људска слобода. Одбраном права се слобода брани. Студенти су кренули и, са њима многи да се ослобађају матрице плена! Шта остали чекају?
Дошло је време да се кишном изворском водом сапере скорело сирће из оног пргавог старог, слободе ненапитим, духом искованог пехара, па наискап напуни вином ластара што под сунцем траже свој укус слободе; Да се о свод покачени мртви фазани испљуну из спеченог грла у ову михољску устајалу јесен… удахне светлост.
Чашу Лазареву, нашу;
тешку Гестиманку…
Пуну меда и крепке жучи!
Натраг чврсто у шаке, увис оберучке,
Слободи златној од Бога што сија:
Устајмо, Живела Србија!
(Праху Оца Србије)
Иван Татић, слободан човек
