Сви данас знају све. Сви су стручњаци, аналитичари, борци за праведније друштво. А кад дође тренутак да стварно буду људи — тишина. Ко ће стварно да чува нашу децу у Новом Саду 1. новембра?

Тада неће бити само локални студенти — долазе из целе Србије да покажу да је достојанство важније од протокола, а истина јача од страха.

Можда Бачулов, који је до јуче промовисао тестостерон, а данас се преко ноћи претворио у заштитника студената? Можда он — или њему слични — који осете ветар пажње и позиционирају се да заблистају. Психолошки, то је модел самозаљубљеног спасиоца: не бори се за друге, већ за сопствени одраз у туђим очима. Емпатија му траје колико и кадар камере, а јели и ви подржавате такве и зашто?Где је ето конкретно он био 91, 96/7?

Тако се не мења систем, ни власт, ни..ништа.Јел ми немамо довољно интелигентних, образованих људи,академика..који су уз студенте или је циљна група другачија (много знам, пуно ћутим). И око њега ничу исти типови — они што су годинама ћутали, па се одједном „пробуде“.
Наизглед емпатични, а суштински празни. Такви људи не улазе у битку да би нешто променили, него да би остали примећени. Психологија масе им одговара: што више буке, то мање питања.

А где је опозиција? Они који се заклињу у народ и децу? У теорији све знају, у пракси — нестану. Док студенти из целе Србије долазе да покажу храброст и солидарност, ми остали… ћутимо.

А где је Црква? Зашто није уз децу? Плаше се да стану уз глас који није „одобрен“. Лакше је ћутати него
ризиковати статус.

И док сви изостају, деца излазе. Без титула, без заштите, без калкулација. Само са вером да човек још вреди.
Кад сви ћуте, деца говоре најгласније.

А ви? Где сте ви када деца из целе Србије стају да искажу истину? Да ли ћете остати посматрачи, или ћете стати уз њих — док још има ко да верује да се ствари могу променити? И могу и хоће..

Светлана Цвијановић, мајка и борац за своју и сву децу Србије