Moralo je to da se dogodi po svim zakonima verovatnoće. U turističkom naselju u centru Beograda dogodilo se čudo. U toj oazi smrada, fekalnog otpada, šljama, u najčuvanijem delu grada, u Ćacilendu dogodio se teroristički čin, indirektni napad na našeg dragog Nepomenika, kako sam reče.

Šta se dogodilo, jedan penzionisani UDBOVAC pucao na nekog lojalistu i čuvara našeg smradograda i pogodio plinsku bocu, izazvao eksploziju i požar. Hapšenje kao u holivudskim trilerima. Sto policajca vuku jednog sedamdesetogodišnjeg aktera. Dok Nepomenik daje izjavu za javnost na svim Ćaci televizijama. Faca žalosti,faca ponosa, spasio se od još jednog atentata. Odao je priznanje svojim ćacima za vernost i požrtvovanost, kao i vernim policajcima, žandarmeriji koja je sprečila i spasila Srbiju od onih zločinaca i ustaša, blokadera.

I baš nas je taj događaj pogodio. Bila je to najrentabilnija fabrika za njegove čauše. Nigde tolike dnevnice, hrane u izobilju, municije i oružja. I sve pod čuvenim žandarskim okom Ivice Trupčevića.

Čak su i turističke organizacije napravile biznis plan obilaska ovog istorijskog znamenja, kao turističku destinaciju velikog potencijala. Zamislite, kako bi stranci bili oduševljeni da vide lojalan narod, te divne čadore kao u Muratovo doba, ma i filmađije su trljale ruke.

Ali puklo, oh jada , jedan se deo pretvorio u onaj p… dim, ništa nije strašno, znamo mi da će se ova okupirana zemlja legalizovati 

Za sve vreme naša Skupština je redovno zasedala. Možda će doneti zakon o Ćacigradu, pa da vidimo ko će posle devet meseci tu uopšte moći da prođe bez posebne propusnice izdate iz Starog dvora ili sa Andrićevog venca lično

Siniša Stojčić