Морало је то да се догоди по свим законима вероватноће. У туристичком насељу у центру Београда догодило се чудо. У тој оази смрада, фекалног отпада, шљама, у најчуванијем делу града, у Ћациленду догодио се терористички чин, индиректни напад на нашег драгог Непоменика, како сам рече.

Шта се догодило, један пензионисани УДБОВАЦ пуцао на неког лојалисту и чувара нашег смрадограда и погодио плинску боцу, изазвао експлозију и пожар. Хапшење као у холивудским трилерима. Сто полицајца вуку једног седамдесетогодишњег актера. Док Непоменик даје изјаву за јавност на свим Ћаци телевизијама. Фаца жалости,фаца поноса, спасио се од још једног атентата. Одао је признање својим ћацима за верност и пожртвованост, као и верним полицајцима, жандармерији која је спречила и спасила Србију од оних злочинаца и усташа, блокадера.

И баш нас је тај догађај погодио. Била је то најрентабилнија фабрика за његове чауше. Нигде толике дневнице, хране у изобиљу, муниције и оружја. И све под чувеним жандарским оком Ивице Трупчевића.

Чак су и туристичке организације направиле бизнис план обиласка овог историјског знамења, као туристичку дестинацију великог потенцијала. Замислите, како би странци били одушевљени да виде лојалан народ, те дивне чадоре као у Муратово доба, ма и филмађије су трљале руке.

Али пукло, ох јада , један се део претворио у онај п… дим, ништа није страшно, знамо ми да ће се ова окупирана земља легализовати 

За све време наша Скупштина је редовно заседала. Можда ће донети закон о Ћациграду, па да видимо ко ће после девет месеци ту уопште моћи да прође без посебне пропуснице издате из Старог двора или са Андрићевог венца лично

Синиша Стојчић