Voleo bih da verujem da ste se navikli, vi, koji moje kolumne čitate, da tu bude i neka istorijska pričica. Ni ovaj put vas neću razočarati, priča neće izostati, samo će se naći na početku.

Govori li vam ime Iso Mahmutović nešto? Ako ne, šteta, ali siguran sam da ćete ga posle ovog teksta zavoleti.

Svojevremeno se musliman pisalo malim slovom, posle velikim, a sad… Ipak, to nije presudno za ovu priču. Naime, jedan fizikalac muhamedanske veroispovesti neke davne 1972. godine odbio je da ruši srpsku bogomolju i to ne bilo koju, nego crkvu u kojoj je „najmudrija srpska glava“ Njegoš počivao i to uz reči: “Neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke i na decu bacim sramotu i prokletstvo!“. 2017. godine Mitropolit Amfilohije je Isa Mahmutovića posthumno odlikovao medaljom sa likom Njegoša. Odlikovanje je uručeno njegovom sinu Ćazimu.

Zašto ovo pišem, mora da postoji neka paralela?

Naravno da postoji. Skoro godinu dana unazad, širom zemlje deca nam drže lekcije o tome kako bi država trebalo da funkcioniše, drže nam lekcije o pravdi, o poštenju, o ljudskosti, ali na žalost, te priče u TV dnevniku nema, svakodnevno slušamo samo Bitanginu propagandu.

I eto, grupa studenata iz Novog pazara, većinom muhamedanske veroispovesti, a željna pravde kao i njihove kolege širom Srbije, među njima ima i devojaka sa hidžabom, pre četiri dana pešice je krenula za Novi Sad. Nose razne zastave, zastavu svog grada, svog univerziteta, tu je i zastava Palestine, što je potpuno razumljivo, ono što se u Gazi mesecima dešava izaziva gnušanje svakog zdravo razumnog čoveka, ali je tu naravno i njihova državna zastava, zastava Srbije.

Veliki je to put i pravi podvig preći peške skoro četiri stotine kilometara, a s namerom da se sretnu sa svojim kolegama iz čitave zemlje, ali ovi mladi ljudi i desetine hiljada njihovih kolega već skoro godinu dana pokazuju neverovatnu istrajnost u nameri da naša Srbijica prestane da bude bankomat bitangama koje se prema državnoj imovini ponašaju kao raskalašni, bahati sin prema dedovini.

Sad dolazimo do paradoksa. Srbija je prepuna onih kojima je „lakše dvajes centima u guzicu, nego dva milimetra u glavu ućerat“, pa se mizerije ljudske javljaju po društvenim mrežama sve vređajući decu, neki i sopstvenu!? Šta da vam kažem, ako u kući nemate iskopane političke rovove, vi ste srećan čovek!

Skoro mi je prijatelj koji živi sa ženom, decom i taštom(!) ispričao da tašta svoju unuku, studenta smatra za izdajnika i (stranog?) plaćenika, jer je redovna na protestima, ludilo je dotle došlo.

Naravno da ispiranjem mozgova diriguje alfa i omega novije srpske nesreće, Bitanga koja je potpuno izgubila kompas.

Može li zlo biti veće?

Naravno. Bitanga se koprca u svom svojem ludilu, razumni i racionalni ljudi se ne ponašaju tako. On bulazni kao pisac petparačkih časopisa poput Treće oko, Zona sumraka ili tome slično „da će prvog novembra u Novom sadu studenti „blokaderi“ izvoditi satanističke i paganske obrede!? Svo ovo lupetanje je apsolutno suprotno od onoga što bi ozbiljan državnik trebalo da radi, da smiruje tenzije, a ne da ih povećava. Bitango, da nemaš kristalnu kuglu ili vrtiš prsten, pa ti se javilo?

Ima li leka?

Braćo i sestre, komšije i naročito drage mi komšinice, treba li da vam objašnjavam da su obični gadovi ti botovi koji su se po mrežama javljali i bunili zašto su deca iz Pazara, većinom muhamedanske veroispovesti na svojevrsnom hodočašću prenoćila u Studenici. Nego gde će, to su naša deca. Verujem da je to za njih dragoceno iskustvo, nešto što će pamtiti koje god da su vere ili su nevernici, to je njihova stvar i da će, kad se kućama vrate prepričavati kako su lepo dočekani. Za suživot to je neophodno.

Branislav Markićević