Волео бих да верујем да сте се навикли, ви, који моје колумне читате, да ту буде и нека историјска причица. Ни овај пут вас нећу разочарати, прича неће изостати, само ће се наћи на почетку.
Говори ли вам име Исо Махмутовић нешто? Ако не, штета, али сигуран сам да ћете га после овог текста заволети.
Својевремено се муслиман писало малим словом, после великим, а сад… Ипак, то није пресудно за ову причу. Наиме, један физикалац мухамеданске вероисповести неке давне 1972. године одбио је да руши српску богомољу и то не било коју, него цркву у којој је „најмудрија српска глава“ Његош почивао и то уз речи: “Нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке и на децу бацим срамоту и проклетство!“. 2017. године Митрополит Амфилохије је Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму.
Зашто ово пишем, мора да постоји нека паралела?
Наравно да постоји. Скоро годину дана уназад, широм земље деца нам држе лекције о томе како би држава требало да функционише, држе нам лекције о правди, о поштењу, о људскости, али на жалост, те приче у ТВ дневнику нема, свакодневно слушамо само Битангину пропаганду.
И ето, група студената из Новог пазара, већином мухамеданске вероисповести, а жељна правде као и њихове колеге широм Србије, међу њима има и девојака са хиџабом, пре четири дана пешице је кренула за Нови Сад. Носе разне заставе, заставу свог града, свог универзитета, ту је и застава Палестине, што је потпуно разумљиво, оно што се у Гази месецима дешава изазива гнушање сваког здраво разумног човека, али је ту наравно и њихова државна застава, застава Србије.
Велики је то пут и прави подвиг прећи пешке скоро четири стотине километара, а с намером да се сретну са својим колегама из читаве земље, али ови млади људи и десетине хиљада њихових колега већ скоро годину дана показују невероватну истрајност у намери да наша Србијица престане да буде банкомат битангама које се према државној имовини понашају као раскалашни, бахати син према дедовини.
Сад долазимо до парадокса. Србија је препуна оних којима је „лакше двајес центима у гузицу, него два милиметра у главу ућерат“, па се мизерије људске јављају по друштвеним мрежама све вређајући децу, неки и сопствену!? Шта да вам кажем, ако у кући немате ископане политичке ровове, ви сте срећан човек!
Скоро ми је пријатељ који живи са женом, децом и таштом(!) испричао да ташта своју унуку, студента сматра за издајника и (страног?) плаћеника, јер је редовна на протестима, лудило је дотле дошло.
Наравно да испирањем мозгова диригује алфа и омега новије српске несреће, Битанга која је потпуно изгубила компас.
Може ли зло бити веће?
Наравно. Битанга се копрца у свом својем лудилу, разумни и рационални људи се не понашају тако. Он булазни као писац петпарачких часописа попут Треће око, Зона сумрака или томе слично „да ће првог новембра у Новом саду студенти „блокадери“ изводити сатанистичке и паганске обреде!? Сво ово лупетање је апсолутно супротно од онога што би озбиљан државник требало да ради, да смирује тензије, а не да их повећава. Битанго, да немаш кристалну куглу или вртиш прстен, па ти се јавило?
Има ли лека?
Браћо и сестре, комшије и нарочито драге ми комшинице, треба ли да вам објашњавам да су обични гадови ти ботови који су се по мрежама јављали и бунили зашто су деца из Пазара, већином мухамеданске вероисповести на својеврсном ходочашћу преноћила у Студеници. Него где ће, то су наша деца. Верујем да је то за њих драгоцено искуство, нешто што ће памтити које год да су вере или су неверници, то је њихова ствар и да ће, кад се кућама врате препричавати како су лепо дочекани. За суживот то је неопходно.
Бранислав Маркићевић
