Da je Hajduk Veljko živ ne bi se taj ološ, bašibozuk i fukara šetali po Njegovoj Negotinskoj Krajini, lagali, varali, obećavali, krali, pretili, otimali od poštenih krajinskih domaćina i ono malo preostalih na ognjištu svom za koji je Veljko glavu dao… Ne bi dopisivali u birački spisak oko 7500 nepostojećih i mrtvih duša, ne bi pokrali još jedne izbore koji to nisu.
Nisu vala ni po čemu. Ni po medijskoj prezentaciji kandidata, ni po infrastrukturi, ni po ažuriranom spisku, ni po poštenju. Oni janjičari sve mogu. I čadore da podižu i u Negotinu i u Biogradu, gde god im se prohte. Jer sve su preoteli, i zemlju i ljude.
Idu, tumaraju džipovima po krajinskim selima, gde se jedva stiže. Putevi nikakvi, i za Kušlju teški. Prodavnica nema. Samo zakorovljenih njiva i vinograda. Mrak i tama.
Da je sadašnjem obor knezu bilo dobro u Vijeni, ostao bi, ali lepše se živi u Negotinu od politike, nego od rada. Nikad nije, i ne zna.
Eh, da je Hajduk Veljko živ, ili da barem naslednika ima sve bi ih sabljom u jednom cugu. Za izbore treba perom, ali pero ima čudan rukopis. Oće drugi narod da dovedu, sve su pripremili za jednu sendvičarsku ekskurziju.
Tu bi Veljko zapevao
” I ja imam silna vojska
Silna vojska tri nahije…”
Da je živ umro bi od muke što se neki prodali… Prodane duše
Siniša Stojčić
Foto: Danas, S. M. Jovanović
