Ruske službe, poznate po „nepogrešivim“ prognozama – koje su u više navrata zakazale čak i kad je trebalo da zaštite sopstvene generale, vojne baze i rafinerije – sada nas obaveštavaju da će 1. novembra u Srbiji biti „Majdan“. Bez objašnjenja. Bez konteksta. Bez ikakvog truda da se ta poruka ne shvati kao providna pretnja ili kao pokušaj unošenja panike. A zapravo, možda je i baš to poenta.
Aluzija je jasna – Ukrajina, 2014. godine, protesti, smena vlasti, sukobi. Reč „Majdan“ u ruskoj retorici odavno je izgubila značenje geografije i postala politički bauka za potpaljivanje straha. Ali zašto bi bilo koga u Srbiji zanimale paranoje Kremlja?
Zato što Srbija još veruje u mit o bratskoj Rusiji.
A taj mit je već toliko puta izdao da više ni ne pokušava da se pretvara da je drugačije. Rusija – zemlja sa BDP-om manjim od Italije, sa socijalnim sistemom koji raspada brže nego sovjetske karte u džepovima komunističkih nostalgičara, zemlja koja je ratovima pokušala da se predstavi kao velesila, ali iza sebe ostavlja samo ruševine, sankcije i vojne poraze.
I ta i takva Rusija sada zna tačno šta će se desiti u Srbiji. Zna datum. Ali ne zna kad će joj sledeći dron s municijom preleteti preko Crnog mora. Ne zna kad će joj eksplodirati sledeći skladište goriva. Ne zna kako da zaustavi sopstvenu decu da ne beže glavom bez ohttps://bezcenzure.rs/wp-content/uploads/2024/09/Brnjak.jpgira iz zemlje koju uništava sopstvena paranoja, klerikalizam i kleptokratija.
A zna šta će biti kod nas?
Ono što Rusija zove proročanstvom, obično je zapravo pretnja. Ili sugestija. Ili plan. Zato kad vam ruske službe „jave“ da će u Srbiji biti Majdan, možda treba da se zapitamo – da li nas obaveštavaju ili najavljuju?
Jer, kroz istoriju, bratstvo s Rusijom se uvek završavalo isto: hladnim leđima u ključnim momentima. Od Berlinskog kongresa do devedesetih, od Srebrenice do današnjih sankcija koje uvode jedino kad njima odgovara. Kad njima treba – Srbija je „prijatelj“, „pravoslavna braća“, „antizapadni bastion“. Kad njima ne treba – Srbija je ta koja treba da ćuti i da se ne meša.
I naravno, tu je i Crkva.
Ruska pravoslavna crkva, poznata po tumačenju ratova kao svetih misija i zločina kao dela božje volje. Poglavar koji blagosilja bombe, dok se u njegovim redovima gomilaju pedofilski skandali, kriminalne mreže i veze sa obaveštajnim službama.
A kad ta i takva struktura krene da „proriče“ Srbiji sudbinu, onda je jasno da neko tamo – u senci Kremlja i kadilnice – ima plan. I taj plan verovatno ne podrazumeva stabilnu, demokratsku i suverenu Srbiju. Nego Srbiju na uzici. Srbiju koja se boji. Srbiju koja ne pita.
Zato je vreme da se pitamo – dokle više?
Dokle ćemo slušati „proročanstva“ onih koji nisu u stanju da upravljaju sopstvenom sudbinom? Dokle ćemo pristajati da budemo pozornica za tuđe igre, a ne akteri svoje budućnosti?
Možda 1. novembra neće biti ničega. Možda hoće. Ali jedno je sigurno – dok god budemo verovali da će neko iz Moskve znati šta je dobro za Beograd, imaćemo i proroke, i izdaje, i pretnje.
I nijednu stvarnu slobodu.
Bojan Jovanović
