Руске службе, познате по „непогрешивим“ прогнозама – које су у више наврата заказале чак и кад је требало да заштите сопствене генерале, војне базе и рафинерије – сада нас обавештавају да ће 1. новембра у Србији бити „Мајдан“. Без објашњења. Без контекста. Без икаквог труда да се та порука не схвати као провидна претња или као покушај уношења панике. А заправо, можда је и баш то поента.

Алузија је јасна – Украјина, 2014. године, протести, смена власти, сукоби. Реч „Мајдан“ у руској реторици одавно је изгубила значење географије и постала политички баука за потпаљивање страха. Али зашто би било кога у Србији занимале параноје Кремља?

Зато што Србија још верује у мит о братској Русији.

А тај мит је већ толико пута издао да више ни не покушава да се претвара да је другачије. Русија – земља са БДП-ом мањим од Италије, са социјалним системом који распада брже него совјетске карте у џеповима комунистичких носталгичара, земља која је ратовима покушала да се представи као велесила, али иза себе оставља само рушевине, санкције и војне поразе.

И та и таква Русија сада зна тачно шта ће се десити у Србији. Зна датум. Али не зна кад ће јој следећи дрон с муницијом прелетети преко Црног мора. Не зна кад ће јој експлодирати следећи складиште горива. Не зна како да заустави сопствену децу да не беже главом без охттпс://безцензуре.рс/wп-цонтент/уплоадс/2024/09/Брњак.јпгира из земље коју уништава сопствена параноја, клерикализам и клептократија.

А зна шта ће бити код нас?

Оно што Русија зове пророчанством, обично је заправо претња. Или сугестија. Или план. Зато кад вам руске службе „јаве“ да ће у Србији бити Мајдан, можда треба да се запитамо – да ли нас обавештавају или најављују?

Јер, кроз историју, братство с Русијом се увек завршавало исто: хладним леђима у кључним моментима. Од Берлинског конгреса до деведесетих, од Сребренице до данашњих санкција које уводе једино кад њима одговара. Кад њима треба – Србија је „пријатељ“, „православна браћа“, „антизападни бастион“. Кад њима не треба – Србија је та која треба да ћути и да се не меша.

И наравно, ту је и Црква.

Руска православна црква, позната по тумачењу ратова као светих мисија и злочина као дела божје воље. Поглавар који благосиља бомбе, док се у његовим редовима гомилају педофилски скандали, криминалне мреже и везе са обавештајним службама.

А кад та и таква структура крене да „прориче“ Србији судбину, онда је јасно да неко тамо – у сенци Кремља и кадилнице – има план. И тај план вероватно не подразумева стабилну, демократску и суверену Србију. Него Србију на узици. Србију која се боји. Србију која не пита.

Зато је време да се питамо – докле више?

Докле ћемо слушати „пророчанства“ оних који нису у стању да управљају сопственом судбином? Докле ћемо пристајати да будемо позорница за туђе игре, а не актери своје будућности?

Можда 1. новембра неће бити ничега. Можда хоће. Али једно је сигурно – док год будемо веровали да ће неко из Москве знати шта је добро за Београд, имаћемо и пророке, и издаје, и претње.

И ниједну стварну слободу.

Бојан Јовановић