Ustani Srbijo 
Napoleon je isticao da se bajonetima može preuzeti vlast, ali da se na njima ne sedi. Čak i najgori represivni sistemi ne mogu da opstanu bez ispiranja mozgova podanika. Neophodno je da nemalo njih veruje u zvaničnu ideologiju i one koji u njeno ime vladaju, a da značajan broj onih koji nisu na tom nivou obrade svesti, makar budu apatično uvereni da je nerealno suprotstaviti im se.
Sve to dobro zna Aleksandar Vučić. Zato je spin diktator, koji se više oslanja na prevare raznih vrsta, manipulacije, potkupljivanje, nego na silu. Voleo bi on – s obzirom na patološku opsednutost kontrolom nad svim i svačim – da je evropski Kim Džong Un. Zasigurno se opušta dok pred spavanje zamišlja kako oponente trpa u logore. No, svestan je gde se Srbija nalazi i šta u takvim okolnostima stvarno sme, a šta ne.
Može volšebno da sa lica zemlje nestane Cvijan i još po neko ili da se povremeno deo njegovih najžešćih medijskih kritičara na neko vreme nađe iza rešetaka, ali masovna represija ne bi prošla. To ne znači da se uprkos tome predstava o njoj sistematski ne usađuje u duše građana. Bitno je da uvek imaju u vidu da mač režima može baš njih da saseče.
Vučić nije prerastao, niti to može da se desi, iz postmodernog spin diktatora u tzv. diktatora straha (ili klasičnog diktatora) kakvi su prevlađivali do kraja 20. veka (a ima ih u svetu i dalje). Ali se trudi da što više građana navede da pomisle kakva bi im bila sudbina ako se to ipak dogodi.
Zato medijski servis Aleksandra bez Kosova koji ima zadatak da realizuje ispiranje mozgova podanika perfidnije nego Pink ili Informer, plasira sadržaje koji u jednom sloju imaju zadatak da raspiruju strah i apatiju.
Nedavno je RTS emitovao seriju „Nobelovac“. Iako njegov gospodar Vučić – prikriveni titoista voli zločinačku Udbu – ona je u seriji prikazana relativno negativno. Nije sakriveno da su crnomantilaši terorisali protivnike režima.
Otkud to u seriji u kojoj je, inače, građanska Srbija izvrgnuta ruglu a nesumnjivo antifašistička Jugoslovenska vojska u otadžbini, putem pokvarene identifikacije sa pokretnom Koste Pećanca, posredno predstavljena u najgorem svetlu?
Odgovor je prost. Vučić želi da na lukav način podseti naciju šta sve vlast i država koju je uzurpirao, mogu. Tome služi i serija „Sablja“. Da svako pomisli da i sada, samo ako to naš postmoderni diktator poželi, ona može da počne da saseca glave. Jedan je korak od spina do giljotine!
Srećom, njega nije lako napraviti tu gde se mi nalazimo. Vučićeva diktatura može da metastazira samo onoliko koliko joj opozicija i građani svojom pasivnošću dopuste. Ne dalje od toga.
Mnogo više ljudi je iskreno podržavalo, recimo, jugoslovenskog diktatora J. B. Tita nego aktuelnog srpskog autokratu. Oni koji veruju u nekakvu misiju njegovog kartel režima i nisu nizašta drugo nego da pasivno gledaju neki rijaliti, a oni što su ozbiljno uz njega, deo su interesne zajednice. Nije ih baš previše jer braća Vučić ne vole da dele otete nacionalne resurse.
Ostali, a to je značajna većina Srbije, uglavnom su apatični, što „naš“ uzurpator i želi. Krajnje je vreme da se krene u aktivnu borbu protiv toga. Rasterivanje apatije put je ka rušenju kriminalnog režima. Ali to ne može da se postigne dogod se sedi u nekom kafiću u centru Beograda.
Zato sada, kada je najnovija tragedija u Novom Sadu počela ponovo da budi Srbiju, opozicija, pojačana svima onima koji žele promene a aktivni su na društveno-političkoj sceni, mora da postupi u skladu sa izrekom: „put pod noge“! Potrebno je da se krene po Srbiji i na stari dobri način, putem mitinga, tribina, raznih performansa, podiže narod od Trgovišta do Subotice.
U okolnostima kada režim sve češće pribegava selektivnom zastrašivanju, to može da se odvija u vidu organizovanja političkog karavana pod nazivom: „Oslobodimo Srbiju“. Ako su se BIA batinaši usudili da u srcu Beograda kidnapuju urednika kanala Slavija info, ko zna šta rade nepodobnima u Babušnici ili Irigu?
Sa svakim ko je bio ili je i sada izložen sistemskoj represiji trebalo bi se sresti i pred kamerama te publikom porazgovarati. Zatim takve sadržaje, sa pozivom na građanski otpor vladajućem zlu, što intenzivnije medijski distribuirati. I one koji nisu orijentisani ka sredstvima masovnog informisanja koja Vučić ne kontroliše, i te kako bi zainteresovala priča o sudbini ljudi iz njihove sredine. Tako se, između ostalog, podiže Srbija. Na potezu je partijska opozicija, ako je stvarno imamo, da krene tim putem!
Dragomir Anđelković
