Testament 
Danima i godinama nas različiti opozicioni predstavnici i brojni njima verni analitičari preko društvenih mreža i dostupnih medija uveravaju kako mafija i kriminalci upravljaju našim životima i da se sa njima ne može na lep način raskrstiti, da izbora nema jer ih uvek pokradu i da je neophodna radikalizacija. Kako je narod umoran i ujedno besan od besmislenih šetnji i razgledanja ulica i mostova i da je potrebna akcija na ulici koja će konačno uzdrmati Vučićev mafijaški režim.
I čim do toga makar malo dođe, odmah se, ti isti opozicioni predstavnici, ograde od tih događaja lansirajući priču o nekakvim ubačenim elementima koji svojim ponašanjem skrnave lepu sliku mirnih i dostojanstvenih protesta za koje je više puta dokazano da su potpuno besciljni. Kad je potrebno da svi ustanu posle brutalnog prebijanja nedužnih građana od strane Vučićeve policije, neko lansira slogan “sedi dole”. Umesto borbe, pasivnost. Performansi sa pranjem nogu u lavoru i crtanjem po zidovima institucija, umesto direktnog sudara sa predstavnicima Vučićeve vlasti za koje svi tvrde da moraju odgovarati za sva zlodela koja su počinili.
Ali, kako kad im Vučić sve kvari sa svojim ubačenim elementima i onda prepušta opoziciji prozivke kako policija nije adekvatno reagovala da to spreči. Poslednji porotest u Novom Sadu, kako kažu najveći ikada u ovom gradu, organizovan zbog stravične tragedije i pogibije nedužnih, za šta je direktno odgovorna korumpirana vlast, to je samo potvrdio. Opravdan bes brojnih građana umesto da se artikuliše na pravi način on se osuđuje i unapred svodi na ubačene elemente. I kao po pravilu kad god je gusto predstavnika opozicije i organizatora protesta nigde nema. Oni to posle analiziraju prikazujući naivnima kako su zapravo oni žrtve.
Vlast i opozicija kao da se sve vreme takmiče ko će se brže i brutalnije ograditi od sopstvenog naroda i njihovih postupaka koji se ne uklapaju u dogovoreni igrokaz. Strah od izliva narodnog besa plaši podjednako i vlast i opoziciju, jer i jedni i drugi imaju šta da izgube. Narod nema. Narodu je dogorelo. Prekardašilo odavno.
Nema sumnje da raznih provokatora uvek ima na svakom protestu, ali niko do sada ozbiljno nije utvrđivao broj ubačenih elemenata u samoj tzv. opoziciji, jer po njihovim potezima i uhvaćenom broju preletača, ima ih znatno više i opasniji su od onih koji po zadatku razbijaju prozore i lome postavljene ograde. Naravno o tome se ne sme ozbiljno razgovarati i ko god započne tu temu unapred je osuđen i obeležen kao još jedan ubačeni element.
Ozarena lica opozicionih predstavnika što su se konačno dočepali skupštinskog izdržavanja i restorana, odbora i dnevnica, možda najbolje govore o dubini mraka u kojem počiva naše društvo. Imamo još jednu Skupštinu bez istinskih predstavnika naroda. Iskreno nismo bolje ni zaslužili. I nikome to ne smeta. A i što bi. Umesto Orlića koji se sad bavi bezbednošću dobili smo večnu premijerku Brnabić da predsedava Skupštinom i svi su srećni i radosni. Još kad bi mogli ti ankentni odbori ili neke sumanute komisije da se formiraju češće, eto još jedne rijaliti zabave za opoziciju i njihove proklamovane zvezde.
Pristup vlasti i opozicije je identičan, samo ih sve teže primetne nijanse razlikuju. Nijedni izbori kao ovi poslednji nisu tako jasno razotkrili koliko zapravo Vučić poseduje dublera, kaskadera i statista u samoj opoziciji. Međusobno se optužuju ko je više zgrabio privilegija i para, oni koji su bojkotovali ili oni koji su izašli na izbore! Mučno gledati za svakog mislećeg čoveka. I što je najstrašnije u tom naprednjačkom niskobudžetnom horor filmu učestvuje narod koji je u većem delu ubeđen kako baš štiteći njegove interese čine sve da ga usreće.
Delu naroda je dovoljno kad vidi neskrivenu sreću na botoksiranim licima opozicionih poslanika. Odmah im njihova decenijska muka lakše padne. Spregu žutih i crveno crnih lopova nijedan narod ne bi tako stojički podneo kao ovaj naš, koji se često ponaša kao da mu je ukazana velika čast što živi u vremenu tako bezočnih lopova. Oni ne samo što se na krađama besramno bogate, nego nam svaki dan kradu nešto od čega se nikada nećemo oporaviti, a to je vreme. To je naš život. Vlast nam je otela živote, a nazovi opozicija je to uspešno za sebe – aminovala!
Ako me neko pita šta mi teže pada ljigavci, poltroni i prelivode u vlasti ili opoziciji, meni uvek ovi iz opozicije. Jer od njih očekuješ da ne rade ono što čini vlast i da ne budu upravo onakvi kakvi su oni protiv kojih se navodno bore. A oni, nažalost to jesu u slici i reči i tu nema mnogo pomoći.
Kažu mnogi motka će morati da radi. Nema druge. Suva ili dobro namazana, ali da bude uperena protiv najzaslužnijih. No, kako sada stvari stoje, svako će od nas brže dobiti po beli štap da bi se lakše kretao po vremenu i prostoru, nego što ćemo dočekati da prave motke prorade i sustignu tolike krivce.
Srbija je, kroz svoju istoriju trpela razne vlasti i okupatore. Ali nikada, ni pod najcrnjim okupatorima nije bila zgažena i ponižena kao sada gde zajedničkim snagama dominiraju vlast i opozicija. Svoju povezanost čak više ni ne skrivaju.
Vlast se bahati uz svesrdnu pomoć nazovi opozicije koja poslušno izvršava sve naloge, u potaji se nadajući da će doći trenutak kad će ovaj napaćeni i izgubljeni narod i njima dozvoliti da se bahate samo na nešto drugačiji način. To je jedina promena za koju se oni zalažu, koju pre svega razumeju i za koju su spremni da se zauzmu. Zato promena ni nema već decenijama. Postoji samo potreba da se o njima priča i tu sve prestaje. Sve drugo odrade “ubačeni elementi”.
U društvu gde odlučuju polupismeni funkcioneri, gde su nekadašnje večernje škole dignute na nivo fakulteta, gde su lopovi, prostitutke i šljam svakojake vrste postali elita čije se mišljenje traži i uvažava počev od društvenih mreža, pa nadalje, nije iznenađenje da običan narod ima tretman stoke. Po sistemu marva je tu da glasa, naše je da ih sateramo u krda i strogo kontrolisane štale i na miru uživamo u blagodetima koje su nam, upravo oni, svojim glasovima omogućili. A po potrebi na protestima opalimo po koji selfi da se zna ko je zaslužan za nepregledne kolone nezadovoljnih.
Toliko mamlaza i neznalica na političkoj sceni Srbija ne pamti. Prosto se čovek zapita gde ih takve sve pronalaze. Kao da postoji jedinstveni rudnik odakle ih vade i dovode. Da nesreća bude veća oni su pre svega produkt nametnute pomirenosti naroda za svoju sudbinu i prihvatanja tretmana koji su im oni odredili.
Oni koji sa tim ne žele da se pomire valjda znaju šta im je činiti. Poslednji je čas. Ako i njega preskočimo, ne gubimo samo godinu već pravo na dalje školovanje. A kome je danas još do škole?
Srđan Škoro
