Ustani Srbijo 
Srbija je na obodima EU. Hteli da nas u svoje redove prime ili ne, želeli mi u tu uniju da uđemo ili se tome opirali, naše tenzije mogu da se preliju i u „ujedinjeno“ evropsko okruženje. Ako ne zbog nečega drugog, iz tog razloga je na prvi pogled začuđujuće da Brisel mirno posmatra agoniju u kojoj se nalazimo.
Vučićev režim je srednjoročno gotov. Ne može da se održi, ali još neko vreme može da se koprca i mrcvari Srbiju. Ekonomski i u svakom drugom pogledu – u tom kontekstu – burna talasanja koja se kod nas odvijaju od kraja 2024. godine, dodatno devastiraju zemlju. SNS režim je i bez toga vodio umnogome pogrešnu ekonomsku politiku, pljačkao i zaduživao zemlju, ali su se određeni privredni procesi neko vreme odvijali koliko-toliko produktivno. Pitanje je bilo i ranije koliko su održivi i šta kada nam ceh za ono što Vučić radi u punom obimu stigne, ali sve je preko noći postalo mnogo gore: ono što se sada dešava račun čini većim a njegovo brzo prispeće izvesnijim.
Kada aktuelna kartel vlast padne, oni koji preuzmu nacionalno kormilo dobiće prezaduženu državu sa zakočenim ekonomskim tokovima. S druge strane narodna očekivanja biće ogromna. Političko oslobođenje mnogi će lakomisleno shvatiti kao momentalni dolazak boljih ekonomskih vremena. No, privredna i finansijska realnost ne ide tome u prilog. Velike šanse su da kada pukne naš preduvani balon, bar neko vreme bude osetno gore. Opet, napaćeni ljudi za smireno suočavanje sa sumornom stvarnošću – posle kulminacije nade da ćemo se preko noći preporoditi, do čega dolazi kada pada omražena vlast – po pravilu nemaju kapacitet.
Tako će se Srbija – ako novi establišment ne bude odlučno delovao – posle Vučića naći u novoj, još eksplozivnijoj situaciji. Pretiće nam socijalno-ekonomski haos. Brisel to ne može da ne vidi ali umesto da produbljivanje krize spreči blagovremenom podrškom demokratizaciji Srbije, postavlja se naizgled iracionalno. Suštinski i dalje podržava režim koji je istrošen. Tako generiše našu a možda i širu nevolju. Obično to tumačimo time da je Vučić EU moćnicima dao ono što hoće: Kosovo, mogućnost za eksploataciju litijuma, oružje sa Ukrajinu. Ali zaboravljamo da oni koji donose odluke od Berlina do Brisela, dobro znaju da u politici ne postoji juče. Bilo pa prošlo. Alek bez Kosova im je mnogo toga odradio te obećao, ali je istrošen pa je suludo reskirati buru na marginama EU da bi mu se pomoglo zbog starih (ne)dela.
Brisel vidi da Vučić ne može na iole duži rok da opstane i plaća mu reket, ali ipak se ponaša kao da je pred njim budućnost. Zašto? Odgovor je prost: upustili su se u opasnu kombinatoriku. Cilj im je da Srbija bude u što većim problemima. Da posle rušenja diktature oni koji na neko vreme dođu na politički vrh – čak ako i nisu sto posto izabranici NATO središta uticaja – pomisle da su gotovi ako ne pojure u Brisel kao da je u pitanju Meka. A tamo će – računajući da je narod istrošen a nova vlast bez hrabrosti i vizije za kontriranje EU – ekonomsku pomoć za minimalno krpljenje našeg broda naplatiti definitivnim kosovskim priznanjem. Uvereni su da ne reskiraju jer na osnovu kvislinškog ponašanja SNS vlasti izvode, uveren sam, pogrešan zaključak da je Srbima već slomljena nacionalna kičma pa će se saviti do zemlje kada se očekivanje da će biti bolje sudari sa strahom da će stanje postati očajno.
Namera evroatlantskih okupatora je da posle Vučića lako i brzo dobiju i ono što on nije imao vremena i snage da im isporuči. Što je mogao on je nama na štetu uradio, ali to inostranim moćnicima nije dosta. Hoće sve! Kosovo u UN a sa pravom ambasadom u Beogradu, uništenje Republike Srpske, skraćenu Srbiju u NATO. Toga svi mi, a pogotovo oni koji se bore za vlast a nisu okoreli izdajnici, moramo da budemo svesni. Kao i da je vreme da se mentalno pripremimo da na ucene odgovorimo brzim kretanjem u drugom pravu od onoga koji nam okupatori nameću.
Ako posle pada Vučića mislimo da možemo da tek tako balansiramo, i da nam neko pomogne da preživimo, ozbiljno grešimo. Možda na kraju – u dogovoru sa silama koje su spremne da uvaže našu celovitost – ponovo i dođemo na tu poziciju (iskreno a ne pozerski kao što je to sada slučaj), ali pre toga moramo da pokažemo spremnost da se radikalno distanciramo od tzv. kolektivnog Zapada koji radi protiv naših interesa, te da udarimo tamo gde ga boli. Put ka spasu nam je popločan odvažnošću.
Možemo da opstanemo kao suverena nacija, ali samo ako budemo spremni da se borimo i preuzmemo rizik. Bez toga, iščekivanjem briselske milosti, samo ćemo sebi iskopati grob. Jer, da zaključimo ovu priču kratkim obnavljanjem „gradiva“: EU želi da se naša kriza produži sve do tačke dok pad sadašnje vlasti ne bude skopčan sa ekonomskim kolapsom Srbije; Brisel se nada da ćemo tada morati da totalno kapituliramo kako bi nam pomogao. Tome ćemo biti kadar da se odupremo pod uslovom da aktivno shvatimo jednu stvar: nas će uvažiti samo ako pokažemo da možemo da napravimo velike regionalne probleme te da aktivno gradimo antizapadna savezništva. Ako budemo imali hrabrost da se postavimo da je jasno da smo na to spremni, vrlo je verovatno da će nam onda ubrzano (iako nerado) pružiti ruku te ćemo doći u priliku da svoju spoljnu politiku stvarno utemeljimo na doktrini četiri stuba – ili, drugačije, ideji geopolitičkog balansiranja – i na tim osnovama gradimo bolju ekonomsku i nacionalnu budućnost.
Pametnom dosta, uz nadu da su to, ali i nacionalno dobronamerni, oni koji na krilima studentskog pokreta pretenduju da povedu ovu zemlju posle odlazećeg diktatora! Ako nisu takvi, onda su nam neprijatelji koliko i on. A na vostaloj Srbiji je da nastavi da se bori za slobodu!
Dragomir Anđelković
