Neki nekadašnji Batićev Čeda (identifikuje se kao odvjetnik koji je individualno uveo sankcije Rusiji, ukrofil, izraeloljub i, naravno, NATOfan) turio me, još 2022, otkako sam prvi put izjavio „da – podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine, ali i Srbije; ne – sankcijama RF“, na faking „listu agenata Vladimira Putina u Republici Srbiji na osnovu podataka iz bezbednosnih struktura i kriterijuma koje je razvila Grupa oktobar“.
Nisam to do danas obelodanio cenjenom auditorijumu.
Čekao sam da tu, među Putinovim agentima, pročitam i časno ime najmilijeg ruskog političara u Srbiji, kandidata na koga je Moskva ulagala sve svoje žetone na svim izborima od 2012. naovamo, pa da se onda i javno pohvalim kako sam, konačno, među odabranima, da bi me se i „drugovi iz FSB-a konačno setili“…
Ali, ćorak!
Inače, taj Čeda veli da (za nečije babe zdravlje) „koordiniše timom za identifikaciju Putinovih agenata u Republici Srbiji“. Na listu pod, valjda, oznakom „Z“ (a nije simbol „specijalne vojne operacije“), za sada, izupisivao kuso i repato, pa, pod rednim brojem 57, i moju nebitnost, a ja sam vam na toj listi za eliminaciju zato što sam – citiram: „agent uticaja koji ostvaruje interese Vladimira Putina u Srbiji i regionu, kroz direktno promovisanje i prenos ruske propagande i brainwashing operacije (ispiranje mozga) u Srbiji“!
Za neupućene, na tim istočnim stranama bio sam samo jednom u životu, 1989, bio je to još onaj SSSR. A za „Sputnjik“, iz principijelnih razloga (ne dozvoljavaju bilo kakvu kritiku Aleksandra Vučića!), ne dajem izjave najmanje pet godina. „Raša tudej“ me nije ni prizivala. A ako ćemo pravo: jedan deda mi je nestao u odstupanju Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini prema Italiji i Austriji, a drugoga su iz nemačkog ratnog zarobljeništva, na potezu između Plauena i Cvikaua, oslobodili – Amerikanci! Dakle, niđe Rusa ni za leka.
Dakle, ne žalim se.
Samo pitam zašto – osim ako Čeda Oktobar, zapravo, ne radi za Ruse, a ne za one za koje tvrdi da radi – na tom karaspisku nema i našega Poglavice koji se, do pre dve i po godine, hvalio da je nogom otvarao vrata kod Vladimiroviča, da se niko nikada u istoriji nije više puta video s Putinom od njega koji mi je, onog maja 2012, kada se spremao da preuzme vlast, lično „poverio“ kako je po definitivni „befel“ za to išao u Berlin i – Moskvu?
Već sam negde izjavio, nakon što je tatar Vulin onomad preuzeo Putinov dar u vidu „svilen gajtana“, da su šanse da naš Poglavica ode na Samit BRIKS-a jedan odsto, a da su šanse da tamo ne leti – 100 odsto.
Sećate li se one nebuloze o „gužvi u šesnaestercu“? Kao, baš u vreme uoči i oko Samita BRIKS-a, imaće toliko važnijih državničkih obaveza (hej, opozicijo, kad će neka inicijativa Ustavnom sudu, da vidimo je li stvarno, po Ustavu, da sva zakonodavna, izvršna i sudska vlast mora da padne na teret ovog prevrednog trudbenika?) da za tamo nekog Putina i BRIKS nema vremena. A bili nam neki Hoze Fernandez ili Hernandez, pa onaj Kasanof, baš „na nivou“ predsednika Republike Srbije, „zamenik pomoćnika državnog sekretara za zapadni Balkan u Uredu za Evropu i Evroaziju“, dobro de, i kralj Esvatinija; pa nas, na toplu preporuku Šolca, zajedno sa Zambijom, uvalio u nešto što se zove „globalna alijansa za baterije“…
Naš Poglavica, baš na dan kada je trebalo da bude u Kazanju, pozvao je sebi u pohode – valjda da Vladimiru Vladimiroviču iza leđa gurne prst u oko i uzvikne „uta-ta“ – poljskog premijera Tuska i evropsku natkancelarku Fon der Lajen.
Pošto je, prethodno, mesec dana proizvodio medijske „ivente“ (niz pseudogogađaja) povodom toga kada će saopštiti ide li ili ne ide na događaj. U Kazan. Nj. Koji se, u poimanju našeg Državnog Doglavarstva i Klimoglavstva, u znak servilnosti prema Poglavici, možda čita i kao Karakazan.
Sinoć je Poglavica na Javnoj utulio i poslednju svetlost ne samo rusofanaticima već i poslednjim rusoromanticima, priznanjem da, pre ovog 20. oktobra, dve i po godine nije smeo, ne samo da se vidi, nego ni da se čuje sa Putinom. A to nije bio strah od Vladimira Vladimiroviča, već od onih, biće, sa zapadnih strana.
Jer, priznade, ne trepnuvši: „Dolaze nam Tus, fon der Lajen, a i da ne dolaze, teško bih mogao na Samit BRIKS“.
Kada je Poglavica, pre dve godine, najavio osnivanje nekakvog pokreta ili fronta za odbranu naroda i države koji, naravno, nikada nije formirao – to nedonošče sam nazvao: „Pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću za bilo šta o bilo čemu da odluči“!
To više nije nikakav pokret u nastajanju, već dijagnoza. Anamneza i dijagnoza političkog javnog mnenja, možda i celokupne javne sfere u Srbiji i pokušaj anesteziranja javnosti i nasilnog preumljenja raspoloženja i duha građana ove države.
Poglavici je sve u rejtingu. Sinoć, na Javnoj, samozadovoljno je seirio nad navodnim rezultatima istraživanja javnog mnenja koja kažu da je „nivo popularnosti već 42:42 odsto, izjednačen, kada je reč o EU i BRIKS-u“. Isto Poglavica tvrdi i kada je reč o „podršci eksploataciji litijumu“, hvali se kako je otpor protivnika sve slabiji.
To što nam koplja, lukovi, strele i tomahavci završavaju u rukama ukrajinskih (i izraelskih?) vojnika, to što ne smemo da zaštitimo čak ni genseka UN Gutereša koji poziva na zaštitu, između ostalih, i naših, „plavih šlemova“ u južnom Libanu, to što mazohistički potpisujemo sve antirusko što ima NATO pečat i rukopis (poslednja „Dubrovačka deklaracija“) i agitujemo, svaka čast, za zaštitu ukrajinskog teritorijalnog integriteta, a ne smemo ni da zucnemo u prilog sopstvenog suvereniteta na KiM, ni po jada, pošto Moskva, kao tradicionalni podržavalac aktuelnog režima u Srbiji, za sada, žmuri na sve to. Ali, ako su BRIKS-u, osim osnivača, Ruske Federacije, Brazila, Indije, Kine i Južne Afrike, početkom ove godine, već pristupili Egipat, Etiopija, Iran, Emirati i Saudijska Arabija, ako je tamo otputovao čak i Erdogan, iako je Turska članica NATO i večiti kandidat za ufur u EU, ako je tamo čak i Dodik, ako naš Poglavica ima „strah od letenja“, zašto tamo, kao posmatrač, nije, makar, premijer Srbije?
I, da, s obzirom na to da su mi mnogi videlisti (naprednjaci) zamerili što predsednika Republike koji je u praksi, sve sve, samo ne predsednik Republike, od 2017. zovem Vrhovnikom (pošto sam ga, prethodno, od 2014. zvao Kancelarem), jer ih, vele, to suviše podseća na jednu od pobočnih titula hrvatskog generalisimusa Tuđmana, odlučio sam da našemu Svevladaru Sve Tri Grane Vlasti smislim primereniju etikeciju.
Zvaću ga Poglavica.
A ime koje bi mu najadekvatnije odgovaralo, biće simbioza dva imena: Bik Koji Sedi (Slonhe, „Spori“), duhovni vođa i poglavica Sijuksa koji je završio u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio samog sebe; plus, Tajendenega (Onaj Koji Kocka Na Dva Uloga; Onaj Koji Stavlja Dve Opklade Zajedno), poglavica Mohoka koji je svoju misiju okončao u „izbeglištvu“ u Kanadi.
Taj drugi bio je najpoznatiji poglavica plemena Mohoka (ili Kanienkehaka), a osim imena Tajendenega, imao je i englesko ime Džozef Brant, živeo je od 1743-1807, završio fakultet, govorio nekoliko jezika i oženio se belkinjom! Ovaj, najpoznatiji Indijanac svoje generacije lično je upoznao i američkog predsednika Džordža Vašingtona i britanskog kralja Džordža Trećeg koji mu je čak uručio i ritualnu kecelju kao simbol prijema u masoneriju!
Za vreme Američke revolucije (1775 – 1783) Tajendenega je podržavao okupatorsku (?) britansku stranu, pa je, posle poraza Engleza, morao da se skloni u Kanadu, gde je ostao do kraja života.
Ovaj naš, da bi zvučalo jednako efektno i srpski i američki, neka ubuduće bude Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice.
Cvijetin Milivojević