Dve hiljadite godine su označile period povratka autonomaštva na velika vrata. Od margine na kojoj su se autonomaške ideje nalazile devedesetih godina u postpetokootobarskom periodu svedočimo njihovoj ponovnoj afirmaciji i dolasku u centar pokrajinskih, a u nekim momentima i državnih političkih prilika.
Puno toga je autonomaški faktor u Vojvodini postigao u ovom periodu. Autonomaške stranke i njihovi funkcioneri su držali čvrsto sve pozicije izvršne vlasti u organima pokrajinske autonomije, dugo su vremena imali i zaštitu od strane stranačkih centrala u Beogradu na pozicijama u republičkoj vlasti. Sve ovo omogućilo je da se sa pozicija vlasti promovišu i dalje etabliraju autonomaške političke ideje, kako među stranačkim funkcionerima tako i u čitavoj javnosti.
Autonomaške politike su se artikulisale iz dva politička centra. Liga socijaledmokrata Vojvodine je imala radikalan i ne retko estradan pristup u promovisanju ovih ideja na čelu sa Nenadom Čankom. Jednako delotvorna na autonomaškom planu bila je i Demokratska stranka koja je radila stvari otvoreno i konkretno ali sa manje odlaska u krajnost i apsurd. Demokrate su zaslužne i za podršku koju su autonomaške vlasti dobijale iz Beograda budući da centrala nije imala interesa a ni previše motiva da se oštro razračunava sa Pokrajinskim odborom DS-a koji je vremenom dosta duboko ušao u biračko telo na području AP Vojvodine. Ostali politički subjekti su tu bili samo da podrže pokrajinsku većinu koja sa ova dva glavna politička igrača nikada nije dolazila u pitanje. SVM, G17, SPS i drugi manji partneri bili su tu samo radi vlasti i nisu previše talasali isto kao i u poslednjih 12 godina sa naprednjačkim vlastima.
Nesuglasice i sukobi između pokrajinskih funkcionera i republičkih su bile gotovo svakodnevne, a naročito se stavljao naglasak na raspodelu sredstava za pokrajinski budžet a šire se postavljalo i pitanje sve ukupnih novčanih i ekonomskih odnosa u krajnjoj raspodeli javnih sredstava i državne imovine. Gde su naši novci? Koliko treba da iznosi famoznih 7% od budžeta AP Vojvodine? Koliko severna srpska pokrajina daje kroz porez a koliko joj se vraća?
Svakodnevno su kopani rovovi i paljeni požari između administracija u Novom Sadu i Beogradu u njihovoj međusobnoj komunikaciji. Autonomaštvo je znalo čak i da nagrize stranačku disciplinu. Vrhunac je bio javni sukob između pojedinih čelnika Demokratske stranke iz Beograda i Novog Sada oko donošenja spornog Statua AP Vojvodine, a koji je posle više godina sa promenom vlasti na republičkom niovu bio proglašen za neustavan u dobrom delu svojih odredbi. Boris Tadić je jednom prilikom u tom periodu izjavio da nikome ne padne na pamet da oživljava davno propale komunističke projekte. Taj neko bio je Pokrajinski odbor Demokratske stranke na čelu sa Bojanom Pajtićem.
U ovom periodu dolazi i do kreiranja i usvajanja novih simbola, grba i zastave AP Vojvodine. Ovi simboli su izazvali burne reakcije nacionalnog dela političkog spektra, od političara do intelektualaca i širokih narodnih masa, a sve s obzirom da nemaju nikakvo uporište u srpskoj istoriji, tradiciji i heraldici. Usvojeni na inicijativu Nenada Čanka i Bojana Pajtića i stranačkih aparata Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine, oni su bili i ostali najveći uspeh autonomaške politike od antibirokratske jogurt revolucije pa do danas.
Dvadeset godina je prošlo a zastava sa širokim plavim poljem, nešto malo crvene i bele boje i tri žute zvezdice se i dalje vijori na jarbolima javnih ustanova. Za ljubitelje autonomaške ideje simbol i zastava kojima još samo fale ustav i republika. Za nas ostale ništa više nego izraz Čankovih i Pajtićevih autonomaških ambicija koji budi strepnju i oprez. Podsetnik za sve dokle su samo autonomaške ideje uspele da dođu.
Naprednjačka pobeda 2012.godine kao da je došla u pravi čas za srpsku nacinalnu stvar u Vojvodini. Svi autonomaški procesi su zaustavljeni i gurnuti u suprotan smer. Redom su se smenjivali događaji koji su se suprotstavljali autonomaškim težnjama i rušili njihova dostignuća.
Najpre je Ustavni sud presudio da je Statut AP Vojvodine usvojen od strane prethodnog autonomaškog rukovodstva DS-a i LSV-a neustavan u najvećem delu svojih odredbi. Isto je urađeno i sa Zakonom o nadležnostima APV. Ustavni sud je istovremeno dao rok da se donese novi pravni akti u skladu sa njegovim primedbama i važećim odredbama najvišeg pravnog akta. Nakon toga je došlo do usvajanja novog Statuta i novog Zakona o nadležnostima AP Vojvodine. Statut je na taj način upodobljen sa odlukom Ustavnog suda. Valja napomenuti da je zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti prethodnog Statuta donetog od strane autonomaške većine podnet još decembra 2009.godine od strane Demokratske stranke Srbije a da se Ustavni sud nije oglašavao gotovo punih pet godina. Tek nakon promena u političkoj klimi započetim pobedom Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora Ustavni sud je počeo da radi svoj posao i doneo odluku.
Najznačajniji i svakako najvidljiviji deo novog Statuta bili su novi simboli AP Vojvodine, zastava i grb, koji su u narodu dobili naziv tradicionalni ili srpski simboli a koji su sada počeli da egzistiraju u pravnom životu zajedno sa prethodno usvojenim autonomaškim. Tako da u važećem Statutu i drugim pravnim aktima AP Vojvodine sada imamo dva grba i dve zastave pokrajine. Jedne autonomaške, jedne tradicionalne ili srpske. Švedski sto, za svakog po nešto reklo bi se. Međutim drugačije se u datom trenutku nije ni moglo. U tom momentu većinu u pokrajinskoj skupštini i dalje su imali DS i LSV a sve na osnovu rezultata izbora iz 2012.godine. Dok su Demokrate i Ligaši nekako i uspeli da odbrane većinu i zadrže vlast u pokrajini do sledećih redovnih izbora, pritisci naprednjaka u novim političkim okolnostima uz donetu odluku Ustavnog suda naterali su autonomašku većinu na ustupke i saradnju. Kompromis je postignut i novi Statut je usvojen uz podršku različitih političkih struja. Nove političke okolnosti proizvele su i novi Statut.
Međutim ako je tada kompromis bio jedino moguće rešenje već nakon izbora 2016.godine za njim više nema potrebe. Na izborima za skupštinu AP Vojvodine 2016.godine koalicija okupljena oko SNS-a ubedljivo je trijumfovala sa podrškom od malo ispod polovine od ukupno izašlih birača. Predvodnici autonomaške ideje su žestoko poraženi i posle 16 godina otišli u opoziciju u pokrajini.
Novo stanje na terenu se sada prelilo i zvanično u institucije sistema a dva glavna autonomaška činioca u pokrajini su politički potučena i razvlašćena. SNS je formirao vlast sa proverenim partnerima svake vlasti, SPS-om i Savezom vojvođanskih Mađara, koalicija koja je i danas stabilna. Ovaj odnos snaga se nastavio tako da i u narednim izbornim ciklusima 2020. i 2023.godine svedočimo značajnom opadanju ukupne vrednosti autonomaških ideja i lošim izbornim rezultatima njihovih zagovornika.
Naprednjaci su svojim političkim delovanjem gotovo u potpunosti uništili dva osnovna autonomaška brenda u Vojvodini budući da su DS i LSV doveli do potpune marginalizacije. Dok je DS nestajao pod sveopštim naprednjačkim političkim pritiskom i sopstvenim urušavanjem pod njim, dotle je LSV izgleda izgubila svoju snagu kao posledica tolerancije i pasivnosti u odnosu prema Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučići. Liga i SNS su u Novom Sadu tokom jednog mandata imali i direktnu postizbornu saradnju u takozvanoj komunalnoj koaliciji. Topli zagrljaji naprednjaka loše su se odrazili na ukupan položaj Ligaša u pokrajini pa tako na izborima iz 2023.godine nisu prešli ni cenzus i to ovaj od 3%. Saradnja sa SNS je Ligi isisala kredibilitet. Naprednjaci sa druge strane netaknuti, iskoristili su Ligaše i nastavili po svome.
Dolazi i do promene izbornog sistema za izbor poslanika u Skupštinu AP Vojvodine. Po prvi put u pokrajini imamo čist proporcionalni izborni sistem sa područjem AP Vojvodine kao jednom izbornom jedinicom koja daje svih 120 pokrajinskih poslanika. Inicijativa za ovakvo rešenje je došla od strane LSV-a, međutim teško je zamisliti da bi do toga i došlo da nije bilo naprednjačke političke kordinacije sa strane. Proporcionalni izborni sistem omogućava reprezentativnost i čistu sliku odnosa snaga u pokrajinskom parlamentu. Prethodni izborni sistem je najviše u tom momentu odgovarao DS-u što se reflektovalo na mnogosturko veću snagu u broju poslanika u skupštini u odnosu na stanje na terenu. Sada to neće biti moguće, ni za jednog od učesnika u pokrajinskoj izbornoj trci. Koliko glasova na izborima tolika raspodela mandata u skupštini. Proporcionalni izborni sistem donosi veći legitimitet a time i veću stabilnost.
Najveći uspeh naprednjaka u periodu vršenja vlasti u AP Vojvodini svakako je sveukupna promena klime i odnosa između pokrajinskih i republičkih vlasti. Nema više otvorenih sukoba u komunikaciji između Beograda i Novog Sada. Ne samo da su vlasti sa obe strane iz istih političkih garnitura već je sama politika koju zastupa SNS suštinski drugačija i suprotna u odnosu na autonomaška stremljenja DS-a i LSV-a. Dve vlade Igora Mirovića su zaustavile svakodnevne autonomaške izlete od strane predstavnika pokrajinskih vlasti dok se u svakoj prilici ističe saradnja sa republičkim ministarstvima i državnim organima, a naročito u realizaciji niza projekata infrastrukture. Kao da se konačno pokazuje gde su naši novci.
Naprednjaci su postali žrtva sopstvenog uspeha u Vojvodini. Svojim delovanjem su za prethodnih dvanaest godina gurnuli autonomašku ideju na marginu i doveli njene najžešće zagovornike u poziciju da se bore za političko preživljavanje. Politička klima je promenjena i teme autonomaštva i sukoba između administrativnih aparata u Beogradu i Novom Sadu više nisu deo javnog prostora. Upravo zato priča o ugroženosti celovitosti Srbije i potencijalnog otvaranja novog žarišta u Vojvodini ne pije vodu. Da se razumemo autonomaška ideja je tu među nama i ona će tu i ostati ali ona je danas na margini političkih prilika i institucija sistema.
Ako naprednjaci zaista žele da u ovom momentu urade nešto za srpsku stvar u Vojvodini neka ne donose ne pravne deklaracije na otvorenom već neka pokrenu postupak za promenu Statuta AP Vojvodine i jednom i zauvek izbrišu autonomaške simbole iz institucija sistema. U trenutnoj konstalaciji političkih snaga SNS sa svojim predizbornim partnerima sa liste ima ukupno 66 pokrajinskih poslanika, SPS ima 7, Savez Vojvođanskih Mađara 9, to je ukupno 83. Uz to tu je i 1 poslanik tzv.Ruske stranke. Koalicija NADA sa DSS i POKS ima 7. Sve ukupno 90 potencijalnih podržavaoca ovakve inicijative a za izmenu statuta je potrebno 80. Ako zaista žele da pomognu Srbiji i pokažu državotvornu politiku prema severnoj srpskoj pokrajini neka urade nešto konkretno. Za dobre stvari nikad nije kasno.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
