Dame i gospodo, dobrodošli u cirkus srpske antikorupcijske politike, gde se privođenje trećerazrednih funkcionera prodaje kao vrhunski trijumf pravde, dok se milijarde evra neprimetno ispuštaju kroz rasklimane šarke zakona. Ovo nije samo priča o korupciji – ovo je priča o iluziji, o tome kako se pravi magla od prašine, dok se pravi lopovi smeju u hodu.
Hapšenje, tj. privođenje, je spektakl. To je onaj trenutak kada kamere bljesnu, policija u uniformama izvodi osumnjičenog iz stana ili kancelarije, a javnost dobije svoju dnevnu dozu “pravde”. Evo ga, kažu nam, evo konačno vlast pokazuje zube! Ali šta se dešava 48 sati kasnije? Pa, osumnjičeni je već na slobodi, brani se sa lagodnošću čoveka koji zna da će sve ovo proći kao prolazna buka u medijima. Ili, u najboljem slučaju, dobije trideset dana pritvora – nešto kao odmor od stresa, dok se papirićima igraju po sudovima.
Ali hajde da razjasnimo jednu ključnu stvar: privođenje nije isto što i pravda. Privođenje je početak, teatralni uvod u priču koja često nema nastavak. To je kao da uhvate nekog da prelazi preko crvenog svetla, ali mu nikad ne naplate kaznu. Pravda, s druge strane, zahteva da se proces dovede do kraja – da se dokaže krivica, izrekne kazna I da se osumnjičeni suoči sa posledicama svojih dela. A to je upravo ono što se u Srbiji retko dešava.
Ovde se radi o sistematskom pravljenju iluzije. Vlast hapsi nekog direktora koji je “ukrao” par miliona evra – što je, naravno, ozbiljan prekršaj – ali istovremeno ignoriše milijarde koje se kradu kroz javne nabavke, privatizacije I mutne poslove sa stranim investitorima. I dok se mediji fokusiraju na ovog “malog lopova”, veliki igrači nastavljaju da vode svoju igru, neometani I nekažnjeni.
A šta se dešava sa tim uhapšenim funkcionerima? Pa, oni se obično brane sa slobode, šalju poruku svima koji bi možda pomislili da je ovo ozbiljna borba protiv korupcije. Sudski procesi se odugovlače, dokazi “nestaju”, svedoci postaju neuhvatljivi, a na kraju se sve završi tako što se optužbe povuku ili se osumnjičeni oslobode zbog nedostatka dokaza.
Dakle, razlika između privođenja I pravde je ogromna. Prvo je teatralni čin, drugo je surova realnost. Prvo je medijski trik, drugo je istinska odgovornost. I dok god se mi budemo ložili na spektakl hapšenja, a zaboravljali da tražimo kraj procesa – tj. Da tražimo pravdu – ništa se neće promeniti.
Ovo nije borba protiv korupcije. Ovo je samo njen maskirani bal. I dok se mi čudimo kako to da lopovluk I dalje cveta, vlasti nam serviraju iluziju da se nešto radi. A istina? Istina je da prava borba tek treba da počne. I to ne hapšenjem trećerazrednih igrača, već dovođenjem do kraja onih koji stoje iza ovog sistema.
Da citiramo Vilijama Gledstona: “Odložena pravda je uskraćena pravda.” A Srbija, nažalost, već predugo živi u toj iluziji.
Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.
