Desilo se ono što se već neko vreme najavljivalo. Sjedinjene Američke Države uvele su sankcije Naftnoj industriji Srbije. Najveća naftna kompanija u Srbiji našla se na meti nove runde sankcija usmerenih protiv ruskog kapitala i ruskih ekonomskih interesa širom sveta. Već se licitira sa posledicama koje se mogu javiti ukoliko Srbija ne reaguje brzo i ne postupi prema uputstvima američkih administrativnih tela. Govori se o obustavi isporuke nafte preko hrvatskog naftovoda JANAF. Srbija bi time bila osuđena na energetsko i ekonomsko iscrpljivanje, delimično ili potpuno niko još ne zna sa sigurnošću.
Šok je veliki. Najmanje su izgleda iznenađeni predstavnici vlasti koji su nedeljama upozoravali da se ovako nešto sprema i da će do toga doći. Na njima je sada takođe i da rešavaju nastalu situaciju i da obezbede da štetne posledice ne zadese zemlju i da se omogući njeno dalje stabilno snabdevanje gorivom. Šokirani su i građani, obični ljudi, pa čak i i zaposleni u tom delu privrede, od kojih mnogi preterano ne haju za politiku pa im je priča o uvođenju sankcija delovala kao nešto sasvim daleko i nerealno, čak i smešno i predmet sprdnje.
Sa druge strane opozicioni deo političke javnosti nedeljama je upozorenja vlasti izvrgavao ruglu i govorio da je to samo još jedan politički manevar plašenja naroda kako bi se skrenula pažnja sa protesta koji se već mesecima odvijaju po ulicama i univerzitetima u Srbiji. Na sve neki sada idu korak dalje pa čak i optužuju Vučića da je upravo on odgovoran za sankcije ili da su one deo nekog dogovora između američkih vlasti i predsednika Srbije. Drugi su izabrali da ćute i ne oglašavaju se . O samim sankcijama i državi koja ih je uvela, motivima za tako nešto kao i odsustva bilo kakvog obzira prema Srbiji i njenom narodu u svemu tome ni reči.
Ako se uzme u obzir celokupan sadašnji međunarodni kontekst i položaj Srbije pravo pitanje koje bi trebalo postaviti verovatno bi bilo kako to da sankcije još ranije nisu uvedene imajući u vidu sve benefite koje SAD mogu da očekuju od jednog takvog poteza? Od uvođenja sankcija NIS-u američke vlasti i njihovi interesi mogu da imaju samo koristi.
Ako Srbija želi da izbegne štetne posledice ona mora pristati da postupi prema novouvedenim sankcijama i reši pitanje ruskog vlasništva u NIS-u a sve u kordinaciji i prema zahtevima američkih vlasti. Američki pomoćnik državnog sekretara zadužen za Evropu i Evroaziju, Džejms O Brajen je bio prilično jasan, rusko učešće u vlasništvu ovog srpskog privrednog društva mora biti svedeno na nulu. To srpskim vlastima ostavlja dve opcije. Saglasnost ili prinuda oko otkupa ruskog udela.
Ona manje bolna podrazumeva da će mirnim putem postići dogovor sa ruskom državom oko prodaje njihovog celokupnog udela u NIS-u nazad državi Srbiji po dogovorenoj ceni. Štetne posledice koje bi nastupile u ovom slučaju bi bile ujedno i najmanje. Srbija će izbeći veštački izazvano naftno izgladnjivanje i sve posledice koje u skladu sa tim mogu da nastupe po život njenih građana i privrede. Američke vlasti odnose još jednu pobedu u strateškoj partiji pokazivanja sile i suočavanja Srbije i njenog stanovišta sa prihvatanjem toliko puta pominjane realnosti, odnosno zapadnih zahteva. Još jedan pređeni korak u pravcu potpunog usisavanja Srbije u zapadnu sferu uticaja. Uz sve to dalje se šalje i preteća poruka sadašnjem državnom rukovodstvu ali i čitavom srpskom javnom mnjenju. Da ovo se dešava i pitanje je šta još može da usledi.
Negativne posledice od strane Ruske Federacije prema Srbiji u ovom slučaju verovatno neće biti velike . Rusija zna koliko je težak položaj Srbije i sa koliko neprijatnih ponuda i ucena se srpsko državno rukovodstvo susreće u svojim pokušajima da se odupre diktatima i ucenama zapadnih zemalja. Verovatno je da će dve zemlje postići saglasnost oko prodaje ruskog udela državi Srbiji uz odgovarajuću tržišnu naknadu odnosno cenu koja je fer. Ključne reči ovde jesu saglasnost i dogovor. Odnosi Rusije sa Srbijom ne smeju doći u stanje otvorenog sukoba a naročito na jednom ovakvom pitanju i to kao posledica američkih pretnji.
Druga opcija podrazumeva da do dogovora ne dođe i da onda Vlada Srbije u zadnji čas pod pretnjom nastupajućih posledica izvrši nacionalizaciju ruskog udela u NIS-u. Nacionalizacija formalno pravno podrazumeva prinudni otkup imovine, odnosno oduzimanje prava svojine na osnovu zakona i proglašenog javnog interesa a sve uz isplaćenu tržišnu naknadu. Pravni osnov za ovako nešto daje Ustav Republike Srbije u odgovarajućim članovima koji regulišu pitanje imovine. Posledice po srpsko-ruske političke odnose u ovom slučaju mogu biti katastrofalne. Upravo je ovo nešto na šta administracija SAD računa kao najbolji mogući scenario. Uz isterivanje ruskog kapitala iz Srbije i demonstraciju sile i dovođenja srpskog rukovodstva pred svršen čin, došlo bi i do javnog sukoba srpskih i ruskih vlasti na ovom pitanju.
Ovo bi možda bila i najveća pobeda američke administracije, da jednim potezom izazove razdor između dve prijateljske zemlje. Nije možda još 1948.godina ali svaka mala asocijacija bi puno značila za poruke koje zapad plasira kako na međunarodnom tako i na domaćem planu. Zamislimo situaciju gde država Srbija donosi zakon kojim vrši prinudni otkup odnosno nacionalizaciju ruskog udela u najvećoj naftnoj kampaniji. Još ako bi neko iz vladajuće većine dodao da je ruska strana nekorektna ili čak neprijateljska u svom ophođenju na ovom pitanju, muzika za američke i zapadne uši. Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov je jasno istakao da nacionalizacija neće biti predmet razgovora i da ona kao takva nije ni moguća po osnovnom ugovoru o preuzimanju NIS-a koji je potpisan između dve strane. Uz to je i naveo da srpsko i rusko rukovodstvo kroz saradnju traže rešenje za novonastalu situaciju. Jasna poruka sa crvenim linijama koja mora biti uzeta u obzir. Drugim rečima, ruska strana je svesna situacije i hoće da nađe rešenje uz dogovor ali ukoliko Srbija posegne za scenarijom nacionalizacije to će imati posledice. Rusija neće oprostiti da bude ponižena na ovaj način.
Međutim šta ako bi Srbija odlučila da se ogluši o novouvedene sankcije i ne postupi po zahtevima administrativnih tela SAD-a? Već je stavljeno da znanja da bi u tom slučaju dotok nafte preko hrvatskog naftovoda JANAF bio prekinut. Da li potpuno ili delimično ostavljeno bi bilo na milost Vašingtona.. Građani i privreda bi bili osuđeni na nestašice, pitanje samo kolike.
Od ovakvog scenarija najviše bi profitirala prozapadna opozicija u Srbiji. U takvoj jednoj haotičnoj situaciji polarizacija celokupnog društva i radikalizacija prilika u zemlji bi bili u punom zamahu. Sve ono što joj sada fali da dođe do kritične mase među narodom. To bi konačno bila šansa koju je prozapadna opozicija čekala. Opet bi se povlačila paralela sa devedesetim godinama i nekim zlim i antievropskim socijalistima, radikalima i srpskim nacionalistima koji su doveli do sankcija i ekonomske devastacije svojom nepromišljenom politikom. U Vašingtonu bi morali malo da sačekaju da bi postigli sve što žele ali bi verovatno postigli upravo to, sve što žele. Promena vlasti kao posledica izazvanog haosa uz dolazak na vlast političke grupacije koja zapadne centre moći bespogovorno i sa verovanjem i uživanjem sluša. U tom slučaju bi se nova vlast verovatno pobrinula da raskid sa ruskim vlasništvom u NIS-u bude što brutalniji, ali isto tako NIS ne bi bio jedini problem koji bi Srbija imala sa Ruskom Federacijom. Verovatno da bi se pojavile i nove sankcije, one koje bi Srbija uvela Rusiji. Sadašnje srpske vlasti neće dozvoliti ovakav razvoj događaja a teško da bi to odgovaralo i zvaničnoj Moskvi.
Zvaničnici SAD-a tvrde da Srbija nije meta sankcija i da je cilj da se onemogući da ruska država preko svojih kompanija deo profita koji NIS napravi u svom poslovanju u Srbiji koristi za finansiranje rata u Ukrajini. Teško da će se stanje na ukrajinskom ratištu promeniti ako se vlasništvo nad NIS-om izbije iz ruskih ruku na ovako brutalan način. Šta su sredstva od NIS-a od značaja za rusku stranu spram ukupnih resursa koji se troše za održavanje njenih ratnih potreba? Kap u moru.
Srpski zvaničnici takođe tvrde da Srbija nije meta sankcija. Lakše je valjda progutati da si kolateralna šteta nego glavna meta poteza koji preduzimaju oni koje moraš da zoveš prijateljima ili partnerima. Ne veruju u ovo ni srpski zvaničnici ali moraju to da kažu. Ako oni moraju narod ne mora jer uprkos svemu i dalje ima još to malo slobode misli i rasuđivanja. Ovim potezom američka administracija je zakucala jedan od poslednjih eksera u kovčeg percepcije srpskog javnog mnjenja o dobrim namerama koje bi SAD mogle imati prema Srbiji.
Mnogi uvedene sankcije oko NIS-a predstavljaju i kao ekstreman i očajnički potez odlazeće Bajdenove administracije. Slaba je to vajda kada znamo da se radi o državi čiju spoljnu politiku upoređuju sa velikim tankerom na moru koji plovi i teško i polako menja svoj kurs uprkos kadrovskim promenama u posadi. Kada američka administracija jednom zakorači u ovom pravcu teško je očekivati da neka nova garnitura zvaničnika promeni odluku.
SAD su uvođenjem sankcija srpskoj naftnoj kompaniji i predočavanjem svih posledica do kojih može doći stavili Srbiju pred svršen čin. Američka administracija je odlučila da podigne temperaturu u odnosima sa Srbijom. Slučaj NIS-a nije samo dokaz nove faze u geopolitičkim odnosima između dve zemlje već i najava onoga što dolazi. Srbiji se sve otvorenije poručuje da nema sedenja na dve ili više stolica. Srbija se sve agresivnije uvlači u zapadnu interesnu sferu. Budućnost neće doneti bilo kakva olakšanja. Teška vremena su već tu a lakše nam biti neće.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
FOTOGRAFIJE: YouTube/Printskrin
