Narod koji dopušta da sva njegova pamet bude u glavi ovakvog predsednika ide iz samoponištavanja u samoponištavanje; on je svojom spoljnom politikom postao prezren u Moskvi, odaljen u Pekingu, izbačen iz Vašingtona, a u Briselu vagaju da li može da nastavi ovako da potkopava Srbiju – ako ne da mu traže zamenu!, istakao je novinar i sociolog Slobodan Reljić.

U odgovorima povodom aktuelne traumatične bliskoistočne epizode i (nove) izraelsko-američke agresije na Iran, te gledišta i postupaka rukovodstva Srbije u vezi s tom krizom, bivši glavni urednik NIN-a na dosta inspirativan način ukazuje na, po njemu, anomalije i nedostatke, pa i potpuna zastranjenja spoljne politike u dugom nizu trajanja, s posebnim osvrtom na aktuelni trenutak i spoljnopolitičko opredeljenje zvaničnog Beograda.

Kako je naglasio, Srbija i Srbi su u “tragičnom istorijskom raskoraku”.

“Narod koji se prvi pobunio protiv američkog „novog svetskog neporetka“ (H. Kisindžer) dobio je, u zapadnoj tranziciji, političku elitu koja se ponaša – izrazito i belodano antisrpski. Danas je ta kvazielita veći problem za Srbe i od Zapada koji ju je stvorio… Kad i povodom godišnjice NATO bombardovanja gledate predsednika Srbije kako rafalno puca na kršenje međunarodnog prava i istorijsku nepravdu a lično je predao sve srpsko na Kosovu – od granice, Gazivoda i infrastrukture, Trepče i privrede, sudstva, policije, školstva itd., i sad bez ikakve ozbiljne reakcije predaje srpski narod – staje vam pamet. Da li je to moguće? Nažalost, jeste i to bez – ikakvog koncentrisanog otpora naroda”, navodi Reljić, ukazujući da će kosovska tragedija i izdaja istorijski obeležiti i čitavu našu generaciju kao “tragično sramotnu”.

Pita se “ima li iko kome nije jasno da će u budućem svetskom poretku Kina i Rusija biti veliki, a Evropska unija trulež i baruština?”… konstatujući da “Vučić pak zna da „evropski put“ nema alternativu!”

“Ko bi usred sukoba oko Ormuza (Iran) odjurio u Ujedinjene Arapske Emirate, koji su priznali Kosovo bez ikakve dvojbe (i tako pokazali koliko drže do suvereniteta Vučićeve države) a da provocira Iran, koji nije priznao Kosovo i koji postaje sila u tom regionu? I u svetu. Šta u tom činu ima državničkog? Možda postoje neki privatno-grupni interesi (Vučić, Mali, Brnabić, Đurić, itd.) a koje mi još ne možemo do kraja da sagledamo”, ocenjuje Reljić.

Na upečatljiv način nastavlja: “Setite se kako je “taj tužni lik” panično bežao od poziva BRIKS-a da se pojavi na zasedanju u Kazanju. Sve ovo što radi tzv. politička srpska elita je potpuno u suprotnosti sa interesom srpskog naroda. Što uostalom pokazuju istraživanja – o odnosu naroda prema pitanju Kosova, Republike Srpske, EU, Rusije, Kine… Kad naš predsednik predaje Generalštab našim ubicama, da mu oni naprave i spomen-sobu, to nadmašuje sve što je napisano o antinarodnosti vlasti od Nušića, Domanovića do TV bravura Siniše Pavića koje je ugradio u Šojića, a kojima smo se decenijama smejali. Ali danas ništa nije smešno. Smešna je, nažalost, samo naša budućnost.”
Na pitanje kako vidi rat na Bliskom istoku, i uz konstataciju kako se čini da bombama “oslobađati” neposlušne i tako donositi “demokratiju” kao da sve teže polazi za rukom Zapadu (u odnosu na bombardovanje Srbije i Jugoslavije 1999), sagovornik kaže da je nesumnjivo “rat u Iranu dramatično ubrzavanje opadanja američke moći”.

Objašnjavajući da je slavlje na Zapadu nakon sloma komunističkog Istoka i potonja “pljačka tog dela sveta” za trenutak zaličila na „kraj istorije“, on argumentuje da je to u stvari bila samo opsena.

Opsenari su, kaže, još 1999, bombardujući Srbe, izgubili osećaj za očuvanje svoje moći, razarajući jednu zemlju i poništavajući međunarodno pravo, pritom odbijajući da veruju da se u slepom nasilju ne može vladati svetom.

“Za samo tri decenije – što je u istoriji trenutak – Amerika i Zapad se pojavljuju sasvim razgolićeni, truli iznutra – hrišćanstvo se prometnulo u otvoreni satanizam (npr. otvaranje i zatvaranje Olimpijade u Parizu), moral je sveden na nivo Epstinovih žurki, ekonomija postaje nekonkurentna na svetskom tržištu, dolar gubi ulogu svetske valute, zapadna kultura pada do nivoa potpune nekreativnosti, pa sanja kako je može zameniti veštačka inteligencija, zapadna propagandna mašinerija (stari mediji i digitalni dodaci) izgubili su kredibilitet… I logično, američka vojska (čiji je budžet i dalje veći od budžeta sledećih deset zemalja) gubi sposobnost da svet drži uplašenim”, ocenjuje Reljić, primećujući da je “bombardovanje Srbije i Jugoslavije 1999. pokazalo impotentnost te sile, ukrajinska kriza zaustavlja njeno napredovanje a Iran će ih globalno osramotiti”.

Povodom medijske kakofonije na Zapadu oko navodnih mirovnih pregovora administracije Donalda Trampa sa nekim iz iranskog rukovodstva, što je Islamska Republika decidirano demantovala, te upitan kako uopšte vidi kraj rata, Reljić slikovito kazuje: “Trampovi saradnici dovikuju šefu: proglasi pobedu i izlazi iz tog rata!”, napominjući da će se “tako nekako ovaj rat i završiti”.

“Tragedija Zapada je što on ne može da se pomiri sa činjenicom – da je Amerika danas samo jedna od tri, možda četiri a možda i više, svetskih moćnika. I da se usmeravanje sveta mora deliti sa drugim silama. U Vašingtonu se više ne određuje kuda svet ide. Utiče se, ali to je mnogo manje nego što su Amerikanci dosad činili. I oni se moraju na to naviknuti. A svet mora da se nada da u opadanju moći ta besprizorna sila neće upotrebiti najgore oružje”, ističe sagovornik.

Skreće pažnju i na to da ako se čitaju ozbiljni zapadni mediji (povezani sa centrima moći: Ekonomist, Volstrit džornal, Njujork tajms, Gardijan itd.), i “oni vide da je rat s Iranom izgubljen, ali veruju da je to zbog Trampove nespretnosti. Ali nije. Zapad danas ne može podizati Napoleone. Tamo nema ni velikih ideja a ni ljudi spremnih da se za njih bore. Pljačka motiviše bande, ne narode”.

Na pitanje mogu li se, barem naoko megalomanske ambicije rukovodstva Izraela i jedna agresivna, ekspanzionistička politika Tel Aviva zaustaviti, on odgovara da je “Izrael praktično samo „američki nosač aviona“ na Bliskom istoku, dok jevrejsko ucenjivanje vašingtonske administracije jeste moćno i štetno po Ameriku, ali nije i presudno”.

“Opadanje moći je ključna činjenica. Uostalom, kad su bili moćni, Amerikanci su voleli Marfijev zakon: kad nešto krene naopako, ići će sve dalje i dalje naopako. Ali danas to više nije simpatična ironija”, zaključuje novinar Slobodan Reljić.

Simptom/M. M.