Народ који допушта да сва његова памет буде у глави оваквог председника иде из самопоништавања у самопоништавање; он је својом спољном политиком постао презрен у Москви, одаљен у Пекингу, избачен из Вашингтона, а у Бриселу вагају да ли може да настави овако да поткопава Србију – ако не да му траже замену!, истакао је новинар и социолог Слободан Рељић.
У одговорима поводом актуелне трауматичне блискоисточне епизоде и (нове) израелско-америчке агресије на Иран, те гледишта и поступака руководства Србије у вези с том кризом, бивши главни уредник НИН-а на доста инспиративан начин указује на, по њему, аномалије и недостатке, па и потпуна застрањења спољне политике у дугом низу трајања, с посебним освртом на актуелни тренутак и спољнополитичко опредељење званичног Београда.
Како је нагласио, Србија и Срби су у “трагичном историјском раскораку”.
“Народ који се први побунио против америчког „новог светског непоретка“ (Х. Кисинџер) добио је, у западној транзицији, политичку елиту која се понаша – изразито и белодано антисрпски. Данас је та квазиелита већи проблем за Србе и од Запада који ју је створио… Кад и поводом годишњице НАТО бомбардовања гледате председника Србије како рафално пуца на кршење међународног права и историјску неправду а лично је предао све српско на Косову – од границе, Газивода и инфраструктуре, Трепче и привреде, судства, полиције, школства итд., и сад без икакве озбиљне реакције предаје српски народ – стаје вам памет. Да ли је то могуће? Нажалост, јесте и то без – икаквог концентрисаног отпора народа”, наводи Рељић, указујући да ће косовска трагедија и издаја историјски обележити и читаву нашу генерацију као “трагично срамотну”.
Пита се “има ли ико коме није јасно да ће у будућем светском поретку Кина и Русија бити велики, а Европска унија трулеж и баруштина?”… констатујући да “Вучић пак зна да „европски пут“ нема алтернативу!”
“Ко би усред сукоба око Ормуза (Иран) одјурио у Уједињене Арапске Емирате, који су признали Косово без икакве двојбе (и тако показали колико држе до суверенитета Вучићеве државе) а да провоцира Иран, који није признао Косово и који постаје сила у том региону? И у свету. Шта у том чину има државничког? Можда постоје неки приватно-групни интереси (Вучић, Мали, Брнабић, Ђурић, итд.) а које ми још не можемо до краја да сагледамо”, оцењује Рељић.
На упечатљив начин наставља: “Сетите се како је “тај тужни лик” панично бежао од позива БРИКС-а да се појави на заседању у Казању. Све ово што ради тзв. политичка српска елита је потпуно у супротности са интересом српског народа. Што уосталом показују истраживања – о односу народа према питању Косова, Републике Српске, ЕУ, Русије, Кине… Кад наш председник предаје Генералштаб нашим убицама, да му они направе и спомен-собу, то надмашује све што је написано о антинародности власти од Нушића, Домановића до ТВ бравура Синише Павића које је уградио у Шојића, а којима смо се деценијама смејали. Али данас ништа није смешно. Смешна је, нажалост, само наша будућност.”
На питање како види рат на Блиском истоку, и уз констатацију како се чини да бомбама “ослобађати” непослушне и тако доносити “демократију” као да све теже полази за руком Западу (у односу на бомбардовање Србије и Југославије 1999), саговорник каже да је несумњиво “рат у Ирану драматично убрзавање опадања америчке моћи”.
Објашњавајући да је славље на Западу након слома комунистичког Истока и потоња “пљачка тог дела света” за тренутак заличила на „крај историје“, он аргументује да је то у ствари била само опсена.
Опсенари су, каже, још 1999, бомбардујући Србе, изгубили осећај за очување своје моћи, разарајући једну земљу и поништавајући међународно право, притом одбијајући да верују да се у слепом насиљу не може владати светом.
“За само три деценије – што је у историји тренутак – Америка и Запад се појављују сасвим разголићени, трули изнутра – хришћанство се прометнуло у отворени сатанизам (нпр. отварање и затварање Олимпијаде у Паризу), морал је сведен на ниво Епстинових журки, економија постаје неконкурентна на светском тржишту, долар губи улогу светске валуте, западна култура пада до нивоа потпуне некреативности, па сања како је може заменити вештачка интелигенција, западна пропагандна машинерија (стари медији и дигитални додаци) изгубили су кредибилитет… И логично, америчка војска (чији је буџет и даље већи од буџета следећих десет земаља) губи способност да свет држи уплашеним”, оцењује Рељић, примећујући да је “бомбардовање Србије и Југославије 1999. показало импотентност те силе, украјинска криза зауставља њено напредовање а Иран ће их глобално осрамотити”.
Поводом медијске какофоније на Западу око наводних мировних преговора администрације Доналда Трампа са неким из иранског руководства, што је Исламска Република децидирано демантовала, те упитан како уопште види крај рата, Рељић сликовито казује: “Трампови сарадници довикују шефу: прогласи победу и излази из тог рата!”, напомињући да ће се “тако некако овај рат и завршити”.
“Трагедија Запада је што он не може да се помири са чињеницом – да је Америка данас само једна од три, можда четири а можда и више, светских моћника. И да се усмеравање света мора делити са другим силама. У Вашингтону се више не одређује куда свет иде. Утиче се, али то је много мање него што су Американци досад чинили. И они се морају на то навикнути. А свет мора да се нада да у опадању моћи та беспризорна сила неће употребити најгоре оружје”, истиче саговорник.
Скреће пажњу и на то да ако се читају озбиљни западни медији (повезани са центрима моћи: Економист, Волстрит џорнал, Њујорк тајмс, Гардијан итд.), и “они виде да је рат с Ираном изгубљен, али верују да је то због Трампове неспретности. Али није. Запад данас не може подизати Наполеоне. Тамо нема ни великих идеја а ни људи спремних да се за њих боре. Пљачка мотивише банде, не народе”.
На питање могу ли се, барем наоко мегаломанске амбиције руководства Израела и једна агресивна, експанзионистичка политика Тел Авива зауставити, он одговара да је “Израел практично само „амерички носач авиона“ на Блиском истоку, док јеврејско уцењивање вашингтонске администрације јесте моћно и штетно по Америку, али није и пресудно”.
“Опадање моћи је кључна чињеница. Уосталом, кад су били моћни, Американци су волели Марфијев закон: кад нешто крене наопако, ићи ће све даље и даље наопако. Али данас то више није симпатична иронија”, закључује новинар Слободан Рељић.
Симптом/М. М.
