Kad sistem odluči da menja stvari koje očigledno daju rezultate, često ne staje na jednoj promeni. Ponekad se menjaju pravila, ponekad ljudi, a ponekad i simboli. I zato ostaje pitanje koliko će dugo i ta sudnica ostati podsećanje na ideju pravosuđa u kakvo je Đovani Falkone verovao

Postoji izvesna simbolika u tome što je završnu reč, početkom aprila, u jednom od najsloženijih predmeta organizovanog kriminala trebalo da izgovorim u sudnici koja nosi ime Đovani Falkone, u zgradi Specijalnog suda u Beogradu, u Ustaničkoj 29.

Falkone je bio simbol pravosuđa koje veruje u rad, dokaze i rezultate. Njegova borba protiv mafije pokazala je da se organizovani kriminal razotkriva strpljivim i upornim radom institucija, često daleko od očiju javnosti.

U toj sudnici trebalo je da izgovorim završnu reč u postupku protiv Slobodana Kostovskog i drugih okrivljenih. Prema optužnici, radi se o organizovanoj kriminalnoj grupi kojoj se stavlja na teret šverc oko 2,5 tona kokaina. Značaj tog predmeta nije samo u količini narkotika, već i u činjenici da je reč o prvoj „živoj“ zapleni takvih razmera posle gotovo deset godina u Republici Srbiji. Poseban značaj ima i to što se i navodni organizator i pripadnici grupe nalaze pred domaćim sudom. Kokain je, prema navodima optužnice, krenuo iz Brazila. Brod je zaustavljen na Atlantiku, u međunarodnoj operaciji više država.

Ironija je u tome što je razbijanje te pošiljke i planiranje čitave operacije vođeno iz jedne kancelarije na Voždovcu, gde se nalazi sedište Javnog tužilaštva za organizovani kriminal i gde sam poslednje četiri godine radila na predmetima organizovanog kriminala.

Ime Slobodana Kostovskog godinama se pominje u kriminalnim krugovima regiona i sveta, a u javnosti je poznato i njegovo dugogodišnje prijateljstvo sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Poznato je i da je u Brazilu bio osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora zbog krivičnih dela u vezi sa narkoticima, odakle je, prema dostupnim informacijama, pobegao.

Pitanje koje prevazilazi postupak

Zato u ovom predmetu ostaje i jedno šire pitanje koje prevazilazi sam postupak: kako je moguće da osoba sa takvom prošlošću godinama putuje i prelazi granice dok se, prema navodima optužnice, organizuju kompleksne međunarodne pošiljke narkotika. Odgovor na to pitanje, kao i na sva druga, treba da da sudski postupak.

Paradoks je, međutim, u tome što završnu reč u tom predmetu ipak neću izgovoriti ja. Pročitaće je neko drugi. Ne zato što predmet nije moj i ne zato što na njemu nisam radila. Naprotiv. U tom predmetu sam vodila predistragu, koordinirala međunarodnu saradnju, rukovodila istragom i zastupala optužnicu tokom suđenja. Završnu reč sam, uprkos svemu, napisala. Smatrala sam da je to profesionalno ispravno, jer predmet koji ste vodili do te faze postupka zaslužuje da bude završen na način koji odgovara uloženom radu i dokazima prikupljenim tokom postupka. Ali tu završnu reč neće izgovoriti tužilac koji je predmet vodio. Izgovoriće je tužilac čije će ime stajati na presudi. A u tužilačkoj praksi često upravo to ime, ime tužioca koji je izgovorio završnu reč, ostaje vezano za presudu, za rezultat i za profesionalni napredak. Ne ime onoga ko je predmet započeo, vodio i izneo do završne faze postupka. Razlog je jednostavan. U međuvremenu je odlučeno da više ne radim u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal.

Ako postoje predmeti koji su doveli do najvećih zaplena, međunarodnih presuda i standarda koje na osnovu vaših predmeta koriste evropski sudovi, zašto se nešto što očigledno funkcioniše mora menjati i ko to menja

Na jednoj od poslednjih sednica Visokog saveta tužilaštva na kojoj se odlučivalo o mom ponovnom upućivanju u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal u skladu sa tzv. Mrdićevim zakonima, navedeno je da nemam dovoljan broj okrivljenih u svojim predmetima. To je zanimljiv kriterijum, jer se snaga organizovanih kriminalnih grupa ne meri uvek brojem lica na optuženičkoj klupi. Ponekad se meri i količinom novca koji kroz njih prolazi. Kolege koje rade finansijske istrage u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal često umeju da kažu da se u predmetima koje sam vodila pojavljuju i najveći finansijski tokovi. To, zapravo, govori o nečemu drugom, o jačini kriminalnih struktura koje su ti predmeti obuhvatali. Ako se, međutim, gleda samo količina zaplenjene droge, kolege često ističu da sam u različitim predmetima radila tri zaplene koje se danas smatraju najvećim u praksi domaćeg pravosuđa.

Pre svih, najveću domaću zaplenu u predmetu Konjuh. U tom predmetu zaplenjeno je oko pet tona marihuane. Ta droga je, prema utvrđenim činjenicama, već prešla najmanje dve državne granice, makedonsku i srpsku. Finansijske tokove tog predmeta tek treba u potpunosti rasvetliti. Sada će to raditi neko drugi, osim ako i to sistemu nije zasmetalo.

Drugi predmet odnosi se na takozvani Balkanski kartel, jednu od najvećih međunarodnih zaplena u kojima je učestvovalo i naše tužilaštvo. Preko sedam tona kokaina zaplenjeno je u ovom slučaju.

Treći je upravo predmet protiv Slobodana Kostovskog. Radi se, kao što je već istaknuto, o najvećoj „živoj“ zapleni, u kojoj se gotovo dve i po tone kokaina nalaze u postupku pred domaćim sudom.

Prema oceni sistema, nemam rezultate

U jednom drugom predmetu, protiv organizovane kriminalne grupe od oko dvadeset lica, hapšenja su sprovedena u maju 2023. godine istovremeno u više evropskih država. Radilo se o licima čije su aktivnosti, između ostalog, bile povezane i sa velikim građevinskim poslovima u Beogradu. Da li je to bila slučajnost ili ne, ne mogu da tvrdim, ali tih nedelja se govorilo da je na pojedinim gradilištima gradnja stala na gotovo dva meseca.

Možda je to bio samo utisak, a možda i pokazatelj koliki je bio stvarni obim njihovog delovanja. Godinu dana ranije, 2022. godine, tek pošto sam upućena u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, lišen je slobode i deo organizovane kriminalne grupa Nikole Vušovića, poznatog kao „Džoni sa Vračara“. U tom predmetu hapšenja sam sprovela uz saradnju sa dve evropske države. Svi naši državljani koji su se nalazili u inostranstvu tamo su lišeni slobode i osuđeni na visoke kazne zatvora, što nije svojstveno sudskoj praksi tih zemalja. Kada sam kolege iz tih država pitala zbog čega su kazne bile tako visoke, dobila sam zanimljiv odgovor. Rekli su da je standard dokazivanja i kaznene politike u tim postupcima u velikoj meri bio zasnovan na presudama koje su nastale na osnovu sporazuma sa okrivljenima zaključenim u Srbiji u vezi sa tim predmetom. Drugim rečima, standard koji su kasnije koristili evropski sudovi proistekao je iz sporazuma o priznanju krivice koji su nakon pregovora koje sam vodila kao javni tužilac za organizovani kriminal, zaključeni pred našim sudom. Dakle, presude zasnovane na tim sporazumima postavile su okvir dokazivanja i pravne kvalifikacije koji je kasnije korišćen i u postupcima pred evropskim sudovima.

Kolege koje rade finansijske istrage u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal često umeju da kažu da se u predmetima koje sam vodila pojavljuju i najveći finansijski tokovi. To govori o jačini tih kriminalnih struktura. Ističu i da sam radila tri zaplene koje se danas smatraju najvećim u praksi domaćeg pravosuđa

Podaci iz telefona jednog od okrivljenih iz tog predmeta, koje sam lično analizirala sa svojim dvema saradnicama u već pomenutoj kancelariji s početka teksta, kasnije su analizirani i u drugim evropskim državama. Iz te analize proizašlo je više postupaka za pranje novca širom Evrope.

Nedavno me je koleginica iz Belgije obavestila o jednom takvom postupku koji je pokrenut upravo na osnovu podataka iz tog telefona.

U evropskim predmetima to se naziva međunarodnom saradnjom. U Srbiji se to, izgleda, ne zove rezultat, jer prema oceni sistema, nemam rezultate.

Možda je dovoljno pomenuti i to da se u narednih mesec dana ne očekuju presude samo u predmetu protiv Slobodana Kostovskog, već i u još jednom predmetu na kojem sam radila. U postupcima protiv organizovanog kriminala, naročito onog transnacionalnog, dokazi retko kada ostaju unutar jedne države, oni se prikupljaju kroz međunarodnu saradnju, prelaze granice kao i kriminal koji se njima dokazuje. Kada takvi predmeti dođu do faze presuđenja, to je obično znak da je posao koji im je prethodio urađen temeljno i kako treba.

Koji su zapravo kriterijumi?

Zato ostaje jedno jednostavno pitanje – koji su zapravo kriterijumi? Da li je kriterijum broj okrivljenih, količina zaplenjenog kokaina, oduzete marihuane ili finansijskih sredstava. Samo pretresom jedne kuće iz jednog od mojih predmeta, oduzeto je tri miliona evra. Ako to nisu napred pobrojani kriterijumi, da li su to međunarodne presude kojima ste doprineli, standardi iz vaših postupaka koje kasnije koriste evropski sudovi ili je kriterijum nešto drugo – činjenica da će se poslednja reč u predmetu koji ste vodili ipak čuti, samo ne vašim glasom i da će na presudi stajati neko drugo ime.

Ono što je možda još važnije jeste da ovo nije pitanje samo jednog predmeta ili jednog tužioca. U složenim predmetima organizovanog kriminala ovakva situacija, usled stihijske promene zakona, može se dogoditi svakome ko u tim predmetima postupa. Zato ostaje još jedno pitanje. Ako sistem daje rezultate, ako postoje predmeti koji su doveli do najvećih zaplena, međunarodnih presuda i standarda koje na osnovu vaših predmeta koriste evropski sudovi, zašto se nešto što očigledno funkcioniše mora menjati i ko to menja.

Možda će odgovor na to pitanje jednog dana dati sistem koji je doneo i tzv. Mrdićeve zakone i u kojem još uvek postoji sudnica u Ustaničkoj 29, nazvana po sudiji Falkoneu. Ali iskustvo nas uči i nešto drugo. Kada sistem odluči da menja stvari koje očigledno daju rezultate, često ne staje na jednoj promeni. Ponekad se menjaju pravila, ponekad ljudi, a ponekad i simboli. I zato ostaje pitanje koliko će dugo i ta sudnica ostati podsećanje na ideju pravosuđa u kakvo je Falkone verovao.

Jer Đovani Falkone je verovao u nešto mnogo jednostavnije: da se rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala prepoznaju po onome što je urađeno, a ne po tome ko je na kraju izgovorio završnu reč. U našem sistemu, izgleda, rezultat nije ono što ste uradili, već ono što je neko drugi stigao da izgovori na kraju.

Irena Bjeloš, javna tužiteljka

Izvor: Radar